Crna sećanja (Završena)

56. Strah

Odeća natopljena vodom nimalo nije bila laka kada su, trudeći se da ne skliznu s kamenja, Murat i Lisa pokušavali da se popnu na početak puta koji je odneo njihovo detinjstvo. Kao mrak na oči padala im je voda koja ih je okruživala. Murat je prvi izašao te je povukao Lisu na suvo. Pogledali su oko sebe. Svako ko bi otkrio to tajanstveno mesto pomislio bi da je upao u raj pre vremena, pre kraja njihovog života, ne znajući da je pakao iza debelih stena i da ih čeka. Voda je bučno i lako padala dole. Nisu mogli da uživaju u tako prelepom prizoru. Prošlost i sadašnjost su remetili sve njihove planove. Gledajući vodopad, Lisa je obećala sebi da će doci jednom na ovo mesto ne osećajući nikakav strah. Tada će se sve završiti. Doći će, ako ostane živa posle susreta koji je uporno čeka. A taj ponovni susret zamišljala je hiljadu puta u glavi, i svaki put bilo je drugačije. Mogla je da zamišlja, ali tu je bila stvarnost gde ništa nije isto kao u mašti. U njenim mislima, ona je često pobednica, dok u stvarnom svetu ispašta. Probudilo ju je prisustvo drugih policajaca koji tek što su stigli da isplivaju na površinu. Vodopad nije tako veliki te nije predstavljao problem, ali tu je bila niska temperatura vode koja je naprosto zaledila organizme Murata i Lise. Ignorisali su neprijatan osećaj mokre odeće koja im se zalepila za telo. Ustali su i uzeli suva oružja koja su im inspektori doneli. Iza njih nalazila se stenovita pećina, zvana Zao. Lisa nije htela da to spomene jer nije bila sigurna da je ta informacija koju joj je deda ispričao pre koju godinu bila tačna. Prva je pošla prema pećini. Hodala je polako, ne žureći. Te kobne noći nije imala vremena da vidi gde ju je muškarac doveo. Bežala je. Sada je sve detaljno razgledala kao da je u muzeju a ne na zadatku, upijajući svim svojim čulima sitnice koje je smatrala bitnim. Iako još nije bilo presudnog susreta ona se osećala ponosno na sebe. Dogurala je mnogo dalje nego što je ikada mislila da će moći. Detektivi ulazili su sve dublje u mračnu pećinu koja se nikako nije razlikovala od ostalih koje se koriste za turističke strakcije, jezive ali ne tako zanimljive. Posle petsto metara nije bilo naglaska da postoji žive duše negde pored njih. Pećina je vodila sve četvoro sve dublje i dublje, zapravo ih ne vodeći nikuda osim u tminu koja im neće dati odgovore.
,,On se ne nalazi na kraju tunela ne treba da idemo tamo." Rekla je Lisa uperivši lampu na stenoviti ogroman zid. ,,Nije budala da se krije na mestu koje bi čovek mogao da ga otkrije." Nesigurno je dodala kako bi uverila ostale prisutne u svoj zaključak.
,,Kuda onda idemo?" Upitao je jedan od dvojice detektiva koji su im se pridružili.
,,Idemo kroz stenu." Lisa je izvila kut usne prišavši kamenu. Stavila je ruku na hladni zid osećajući jezu po čitavom telu. ,,On izlazi i ulazi negde ovde, samo je pitanje gde."
,,Bez ljutnje, ali smatram tvoje teorije besmislene." Izjavio je drugi detektiv. ,,Mislim da nas sve ovo ničemu neće dovesti i da taj čovek ni ne postoji."
Lisa se nasmejala i prišla inspektoru.
,,Koliko posto si siguran da nisam u pravu?"
,,Ne znam. Ali mnogo više od sedamdeset."
Ona mu je podarila svoj najlepši iskreni osmeh i uperila baterijsku lampu nagore.
,,Vidiš li ono što svetli?" Upitala je. Svi su podigli glavu pogledavši u crvenu pravu liniju iznad njih koja se uzastopno smenjivala s plavom bojom. Laseri su svake pete sekunde prolazili i po njihovom telu.
,,To su senzori pokreta. Verujem da ih svi vidite. U prevodu..." Prišla je bliže zbunjenom detektivu. ,,Taj čovek nas sada posmatra. On zna gde smo. On nas vidi. Taj muškarac nas čeka."