Crna sećanja (Završena)

55. Beg

Ponovo čuvši iste zvuke Lisa je uključila sva svoja čula kada su prišli vodopadu; ona, Murat i troje policajca. Pavle Radenković bio je jedan iz njih te je stajao iza Lise posmatrajući kako voda bezbrižno slobodno pada. Video je samo lepotu prirode i ničeg rđavog u pejzažu pred njima nije pronašao. Dotakao je Lisinu ruku na šta se trgla i okrenula glavu.
,,Izvini, vidim da si se zamislila." Kazao je Pavle.
,,Ništa... treba da idemo kroz vodopad." Odlučno je rekla Lisa. Murat je nakratko zadržao pogled na njoj. On je takođe znao put samo što je ona imala više hrabrosti od njega da to naglas izgovori a da drugi ne posumnjaju na nešto. Murat je verovao Lisinoj pameti i logičkom zaključivanju, nije mu ni na kraju pameti bilo da je ona bila na ovom mestu četrnaest godina ranije baš kada i on.
,,Zašto bismo isli kroz vodopad? Mislim da nema potrebe za tim." Odgovorio je Pavle zbunjen onim što je čuo od njegove koleginice.
,,Treba da idemo tamo." Ubacio se Murat. ,,Ako je Nagulova rekla da treba onda ćemo ići."
U migu je skinuo toplu jaknu sa sebe i bacio je na mokru travu, potom je to uradila i Lisa.
,,Ovo je veliki zahvat. Potrebna je oprema za sve." Brecnuo se Pavle.
,,Ostani ovde." Rekla je Lisa. ,,Nisam tebi lično rekla da ideš kroz vodopad. Očigledno je da nemaš muda a takav neko mi nije potreban u timu." Iznervirana, bacila je telefon na jaknu koju je skinula te se potom izula. Nosila je kratke čizme koje bi joj samo otežavale put do tamo.
,,Previše je hladno. Mora da postoji neki drugi..."
,,Ne postoji, Pavle. Ne postoji drugi ulaz. Ovo je put kojim treba da idemo..." Ućutala je shvativši da je rekla previše. ,,To mi govori šesto čulo. Pratim svoju intuiciju a ona nikad ne greši. Koliko znam, za deset dana baš ništa nismo pronašli, posebno ne tog čoveka. Ništa neću izgubiti ako odem tamo."
Ili on ili ja, pomislila je Lisa u sebi. Neko će stradati jednom za svagda. Dvoje inspektora poći će s njima u ronilačkim odelima s dodatnom opremom. Lisa i Murat odlučili su da rizikuju i prođu ispod vode u odeći dogovorivši se da izvedu to što je brže moguće jer je voda previše hladna za njihove organizme. Pre nego što su kročili u vodu zastali su i pogledali jedno u drugo.
,,Biće sve u redu." Obećao je Murat uhvativši koleginicu za ruke.
,,Biće. Na kraju će sve biti dobro." Rekla je Lisa. Nije znala kako će se ponašati kada bude ugledala tog čoveka. Jeza ju je hvatala na pomisao njegovih plavih hladnih očiju koje nemilosrdno gube dečje živote. Zapitala se kakav će osećaj biti kada ga konačno bude porazila. Nije dozvoljavala lošim mislima da preovladavaju njenom glavom. Pobediću, govorio je njen unutrašnji glas dok je gledala u Murata. Bila je gladna za pobedom i sigurna da neće pretrpeti poraz. Bar ne na kraju. Ovde nije u pitanju samo bitka između nje i tog muškarca. U pitanju je bitka između nje i traume s kojom živi svakodnevno već četrnaest godina. To je rana koja se i dalje nije pretvorila u ožiljak, nije se zacelila. Bol neće prestati dok ponovo ne bude ugledala njega. Taj kobni drugi septembar kada se izvukla iz njegovih ruku trebalo je da umre ona a ne Maša Ristić. Trebalo je da ona ostane tu i ne ostavlja tu devojčicu samu, ali tada nije razmišljala o tome. Maša ju je spasla rekavši da ide i da trči odmah za njom. No to nije bilo tako kada se Lisa nakon protrčanih sedamsto metara osvrnula i nije videla svoju heroinu. Nije se zaustavila da je sačeka. Trčala je sve brže i brže kako su je noge nosile. Iako je bila ostala bez daha ugledala je svetlost na kraju tunela obasjan mesečinom koja joj je pokazivala pravi put. Stigavši do kraja, skočila je bez razmišljanja kroz slobodnu vodu koja je tekla velikom brzinom i ponovo pala u ponor gluve tišine koja joj je umalo pluća napunila vodom.