Crna sećanja (Završena)

61. Emanuel Jakovski

,,Kuda si pošao?!" Muratov glas odjeknuo je čitavim tunelom kada je zaustavio Lazara Krnetu da izađe napolje. Uhvatio ga je za vrat i povukao ga nazad. ,,Gde je Lisa?"
,,Lisa je ostala u sobi." Odgovorio je Lazar sklonivši Muratovu ruku sa sebe.
,,U kakvoj sobi?" Murat nije dozvolio sebi taj luksuz da se smiri u ovakvoj situaciji.
,,U... u crvenoj sobi. Ne znam. Bila je crvena soba sa dosta ekrana iz kojih se sve vidi. Lisa je tamo."
Pustio je Lazara da ide jer od njega nije bilo nikakve pomoći. Mirko je ostao s Muratom a nešto kasnije se neočekivano na vratima pojavio Pavle Radenković koji je odbijao da dolazi na ovo prokleto mesto. Komentarisao je više puta pećinu te je prestao da govori kada je shvatio da ga ignorišu. Stešević se nije bunio. Sada su im potrebni ljudi. Ako je Pavle ovde, znači da su pored i ostali iz njihove ekipe. Nije znao koliko daleko treba da ide i odakle je došao Lazar ali nije gubio vreme te se uputio napred trčećim korakom. Nijedna lepa misao mu se nije usklađivala u glavi. Na ovom mestu ne postoji ništa lepo a posebno je rizično da Lisa ostaje sama. Više je nije potcenjivao kao detektiva, ali taj tip voli žene a ona je sama bez ikakve pomoći u nekakvoj crvenoj sobi. Graške znoja slivale su mu se niz čelo. Put mu se činio večnim. Sve je bilo skoro prazno i mračno i nikakve crvene sobe nije bilo na vidiku. Ne bi oprostio sebi kada bi se Lisi nešto desilo. Nije ga bilo briga za posao, ali nosio bi veliki teret na grudima kada bi ona ostala povređena a s tim se nikada ne bi pomirio. Trčao je prema svom cilju, prema njoj.

Lisa je sela na kožnu stolicu koju je nogom napipala iza sebe. Visoki muškarac je konačno izašao iz tamnog ćoška i stao preko puta Lise. Imao je oštar i hladan pogled kakav ju je uznemirio. Stav mu je bio odvažan kao kod kakvog poslovnog čoveka a ne psihotičnog ubice i manijaka. Ona je stegla rukodržače pokušavajući da ostane pribrana u mestu. Neće je ubiti. Ne još. To nije njegova taktika. Možda se promenila za ovih četrnaest godina, pomislila je u sebi. Zbog osobe ispred sebe Lisa je dobila traumu za čitav život sanjajući iste košmare i proživljene dane u paklu. Kako on može da izgleda tako ravnodušno i dalje, posle svega što je učinio? Zapitala se. Napravio je dva metra distancu između njih te je ostao nepomičan na svom mestu. Gledao ju je direktno u oči ne progovarajući ni reč. Čekao je da ona prva progovori ali ta igra je bila dobro poznata Lisi. Besprekidno gledanje čoveka u oči nateraće ga da progovori. Ona je takođe ćutala. Nije znala od čega da počne. Tu je. On je ispred nje. Došla je do svog cilja i pogledala ga je ponovo u plave oči. Odmerila ga je od glave do pete. Ovaj čovek se nije promenio za toliko godina. I dalje ima oštre crte lica, mršav je i u formi... baš se pitala zašto. Nešto ju je nateralo da se nasmeši što je napravilo i čoveka ispred nje da se nasmeje. Desno rame mu se izvilo dva puta uvis. Lisina duša cvilela i je vikala naglas za pomoć. Sada bi bio najgori trenutak da se neko pojavi i spreči je da sazna ko je on zapravo... pre nego što ga eliminišu s lica zemlje. Svaka dlaka na njenom telu se podigla kada je hrapavi glas izašao iz usta muškarca.
,,Onaj ko uđe jednom ovde, nikada više ne izađe napolje i ne vidi svetlost dana." Zakašljao se. ,,Dajem ti dve opcije, da ostaneš i truneš ili da ideš i da se nikada više ne vratiš."
Lisa je zapanjio govor ovog čoveka. Verovatno mu ona više ne paše jer sada ima dvadeset šest godina te ne odgovara njegovim kriterijumima.
,,Što mi to nisi ponudio četrnaest godina ranije, kada sam imala dvanaest? Tada je bio poslednji put u životu da sam videla svetlost dana."
Istovremeno su se nasmejali. Muškarac je izvukao drvenu stolicu i seo na nju budući i dalje udaljen od Lise dva metra.
,,Tada si mi se više dopadala." Na licu je zadržao psihotični kez upućen Lisi.
,,Kako se zoveš?" Upitala ga je. Čovek je razdvojio usne kako bi joj odgovorio, ali umesto da kaže išta, duboko je uzdahnuo. Sklopio je svoje duge, koščate prste u trougao i spustio pogled u pod.
,,Tvoja najgora noćna mora, tako se zovem."
Lisa je klimnula. ,,A stvarno?"
,,A stvarno... Emanuel Jakovski, doktor Emanuel Jakovski."
,,Znači, mogu da te zovem doktorom?"
,,Sada si pričljiva i opuštena. Kada sam te izvadio iz vode izgledala si dosta uplašeno."
,,Ljudi se menjaju." Odgovorila je Lisa zajedljivo. Sve je ovo psihološka igra. Nije joj išlo u glavu da je njen silovatelj obrazovani doktor. Znaju li ljudi koga sve puštaju na fakultet ili je poludeo baš dok je išao na studije?
,,Šta misliš, Lisa, da li sam ostao isti?"
Progutala je pljuvačku na spomen svog imena. Plašila se da pita kako zna jer je očekivala da mu je pamćenje veoma dobro, a možda su u pitanju samo beleške koje je hvatao o svim žrtvama koje je ubio i fizički i moralno.
,,Da li si stvarno doktor?"
,,Da. Mogu ti pokazati diplome ako ne veruješ." Dodao je s podsmehom. ,,Ali izgleda da je proučavanje ljudi mnogo zanimljivije kada to radiš samostalno, bez ičijeg nadgledanja..." Zabacio je glavu unazad i otvorio usta istakavši ravne bele zube. Napravio je dramsku pauzu kako bi Lisa upila svaku njegovu narednu reč. ,,... bez da te neko sprečava i da okusiš nečiju krv ili organ. Mnogo je dobar osećaj... neopisivo dobar."