Nisam joj odgovorio ali ona je i dalje gledala u mene.Njene oči su mi govorile da želi odgovor što prije.Poznajem je isuviše dobro i znam da kad ona nešto želi smarat će dok to ne dobije,a ja ne želim da me smara za odgovor.Ne znam je li pametno uopće reći joj da želim zaprositi Rinu.Štaviše ni ja nisam siguran kada ću to da učinim.
-Ništa posebno.-rekao sam najzad tihim glasom.
-Meni je izgledalo kao kutijica za prsten.
-Zašto onda pitaš šta je kad eto već si vidjela?-namrštila se.
-Dakle ne poričeš da je prsten?-prevrnuo sam očima.
-Za koga li je?
-Neću ništa da govorim.
-Želiš da zaprosiš nekoga?Koja li je ta sretnica?-počela je da mi vadi živce.Bukvalno mi se otac bori za život u operacijskoj sali i sad treba da raspravljamo o ovome.
-Za jednu jako posebnu djevojku.
-M-molim?Želiš se ženiti?-kao da je preblijedila.Samo da ne pomisli da je ona ta.
-Viktore,nisi mi rekao.Znaš da mi jedno drugom sve govorimo.
-Ne baš sve.Jer onda ne bi bilo iznenađenje.-koji sam ja glupan da ponesem prsten sa sobom.Ali žurio sam opet.Od panike mi se razum pomutio.
Sjeo sam na klupu te je i ona kraj mene.Stavila je ruku na moje rame.
-Ko god da je podržat ću te.Znaš da mi je stalo do tvoje sreće.I...-glas joj je počeo drhtati,a njena ruka je i dalje na mom ramenu te ga je stiskala jače.
-I znam da si tužan zbog oca...Boli me kad ti patiš,sve bih uradila da si sretan.-onda je svoju glavu nagela na moja prsa a ja sam je odmakeo od sebe zbog čega joj je lice poprimilo izraz šoka.
-Irena,smiri se.Bit će on dobro,a bit ću i ja.-ne želim da je povrijedim,jer stvarno osjeća prema meni više od prijateljstva i to se vidi.Ali ne želim da je povrijedim jer je cijeli život bila tu za mene i jedni od najljepših trenutaka su mi bili s njom.Jedna je od rijetkih pravih prijatelja koji te neće napustiti,ali osjećanja ne mogu da joj uzvratim.Ona pripadaju drugoj.
Vote i kom.
Ly♡
