Irena,najbolja prijateljica moje sestre Klare.Djevojka koju znam godinama i isto toliko godina se trudim da je izbjegavam što više mogu.I više je nego očigledno da joj se sviđam.Juri me iako ima već momka što me stvarno iritira.Uporno priča kako je dama i ponaša se kao oličenje nevinosti a sve radi za gram muške pažnje,pogotovo moje.
Ja sam joj nekako nedokučiv i volim to da budem.
Ne znam jesam li ikada bio istinski zaljubljen u životu.Izgleda da nisam.Uvijek sam samo bio okružen droljicama i sponzorušama prema kojima nisam osjećao ništa osim samo fizičke privlačnosti.
-Viktore,koji si ti šupak,pa što me ne pozdraviš?-koji smor jebote.
-Možda zato što te nisam vidio?-odgovorio sam smireno i nezainteresovano.Rini ništa nije bilo jasno ali je opet bila kulturna i pozdravila Irenu.
-Ja sam Irena.-rekla je i pružila joj ruku.
-Rina,drago mi je.
-I meni.
Ireni je malo falilo da počne da je ispituje a pogled joj je cijelo vrijeme govorio "Koja si ti sad kučka?Što se motaš kraj njega?"
Ujedno,doza ljubomore.Više bi voljela da je ona ta koja sada sjedi ispred mene,ali nažalost,nije tako.
-I...Nova cura?-rekla je to u nadi da je Rina samo jedna od droljica s kojima izlazim.
-Studentica ekonomije.Došla je da vidi kako funkcioniše moja firma i da nešto bolje nauči o biznisu.
-Aha.-izgovorila je razočarano.
-I ja studiram za inžinjera.-pohvalila se.Znam ja kako ona studira.Ne zna da sabere 2 i 2 nego prolazi samo zato jer prepisuje i jer joj tatica plati da prođe ispite.
-Lijepo.-odgovorila je Rina ljubazno.U njenim očima nije bilo ni malo zlobe ni ljubomore iako je Irena deset puta ljepša i zgodnija.
-I...O čemu ste pričali?-nastavila je da ispitiva te je sjela kraj mene.Kako se usuđuje samo tako upasti u nečiji razgovor?
-O poslu.
-Aha.Ja sam upravo sada izašla sa Mateom.-to je bio njen momak.
-Upravo mi je kupio ovu predivnu narukvicu.-pružila je ruku na sto da nas dvoje možemo vidjeti tu zlatni narukvicu s svijetlo rozim dijamantima.
-Pravi dijamanti.Ne mogu da vjerujem da mi je to kupio.-počelo me biti stid umjesto nje.Rini sam uputio pogled sažaljenja što mora da prisustvuje ovome a ona je samo podigla obrve i nasmijala se kratko te nastavila pijuckati svoj cappucino.Kad je završila uzela je svoju torbicu.
-Koliko sam dužna?-pitala je.
-Nisi ništa,pa častio sam te.
-U redu onda.Hvala ti puno.-faktički nismo ni mnogo pričali.
-Zar već ideš?-pitala je Irena.
-Da,imam obaveza.Doviđenja,lijepo se provedite.I još jednom,hvala vam gospodine.-ustala je i otišla.
-Nije tvoj tip.-rekla je Irena kad je Rina izašla iz kafića.Prevrnuo sam očima.
-Pa zar je bitno?
-Onako kažem.
-Moram i ja sada da idem,došao sam samo zbog poslovnog razgovora.-htio sam da se izbavim odavde što prije i nekim čudom sam uspio.Prije nego što sam otišao ona me zagrlila i poljubila u obraz a ja čim sam ušao u auto prešao sam rukom preko istog.
-Bljak.
Hvala vam na čitanju.
Ostavite mi vote i kom ako vam se sviđa priča do sada.
Ja stvarno uživam dok ju pišem haha.
Ly💘
