Nebo nad Beogradom

~ Krug života ~

Kroz misli o Davidu i našem predstojećem susretu, začujem pilota kako najavljuje sletanje, koje se dogodi u par minuta. Čim skije dotaknu tlo male čistine, veštački napravljene za svrhe sletanja i poletanja, prvi iskačem napolje, ostavljajući Danila da pomogne dvema ženama da izađu. Elise se još uvek okreću, primoravajući me da pognem glavu kako bih se zaštitio od naleta vetra i prašine u vazduhu oko helikoptera. Ali uprkos tome, krajem oka vidim Davida kako stoji nedaleko od mesta sletanja, ispred konvoja od četiri zelena terenca i isto tako zelenog kombija koji bi trebalo da predstavlja ambulantno vozilo. Pretpostavljam da se radi o kamuflaži jer bi se svaka druga boja u svom zelenilu oko nas izdvajala nalik crnoj mrlji na čisto belom platnu. No za tim nema potrebe, pošto nas niko ne bi ni video sve i da mu prstom pokažu mestu gde da gleda.

Sa njim stoje najmanje desetorica muškaraca, svi do jednog Kinezi ili neka slična kosooka rasa. Nikad ih nisam precizno razlikovao. Liče mi jedni na druge svi tako niski, žućkaste kože, i boje glasa koja nalikuju dečjem. Skiče, stenju, nazalno mumlaju dok govore i mislim da ni sebe ne razumeju, a niti ne razlikuju kad se sretnu. To nije posve tačno ali moja je teorija iza koje odgovorno stojim. David štrči među njima. Oni su crne kose a on plavušan; oni nemaju ni metar šezdeset a on ima mojih blizu dva metra visine. Gospodin veliki naučnik izgleda kao naročito namrgođena učiteljica koja je povela dečicu na izlet, samo fali da ih poređa u vrstu po dvoje i naredi im da se uhvate za ruke kako se ne bi pogubili. Umalo mi se otme gromoglasni smeh, ali ga nekako ugušim. Ipak, Davidu ne promakne trzanje mojih usana i vilice kada stanem pred njega.

- Vidim, drago ti je što me vidiš - obrati mi se, ozbiljan, namrštenih plavih očiju. Ne miče mu se ni jedan mišić na bledom licu dok govori.

- Naravno da mi je drago. Naprosto sam noćima plakao zadnjih godinu dana koliko se nismo videli, zato što si mi nedostajao.

- Nikša, sereš previše. Ali navikao sam na to... Vidim, prija ti Arieva smrt. Nekako ti ramena stoje uspravnije. Isprsio si se kao paun.

- A tebi prijaju ovdašnje žene koje zvuče kao mačke kada se dave dok svršavaju, pa si počeo da se ponašaš kao žena. Kad si se poslednji put ošišao i obrijao? Razumem da su genijalci skloni da izgledaju kao preživeli ratni zarobljenici, ali Robinzon Kruso stil ti uopšte ne stoji - liči na brodolomnika, raščupane kose koja mu pada preko očiju i brade koja mu se zalepila oko usana i po obrazima nalik stepskom kotrljajućem busenu trave. Sav je obrastao u dlake.

- Jebi se, prijatelju!

- Hoću! Samo želim pravu ženu, ne one koje liče na devojčice zaostale u razvoju, negde u pubertetu, koje ti preferiraš.

- Odjebi, Nikša. Ne jebem decu!

- Kineskinje liče na preraslu decu - slegnem ramenima, jer sam u pravu a i volim da ga podbadam. Za jednog jako inteligentnog čoveka prelako, glupavo, naseda na moje provokacije. Na moje veselje, drago mi je što je tako.

- Mogao bih da jebem i onu koja upravo korača ka nama. Nije loša, zar ne?

- Pokušaj! Baš bih želeo da vidim kako te sočno šalje u vražju mater. Ipak se nas dvojica obradujemo kad nas pošalju kod mame, pa samo napred - u rođenom glasu osetim tračak upozorenja. Nije da me briga sa kim će Danica trošiti svoje dane i noći kada izvrši svoju funkciju u mom životu, ali pošto sam odlučio da joj dozvolim da avanzuje iz surogata u ljubavnicu, njeni dani i noći su moji.

- Ne ide mi se kod mame, ali među butine plavuše bih rado krenuo - isceri se tako da mu beli zubi vire iz brade.

- Davide...

- Opusti se, Nikša! Nikada ništa nismo delili sem Rašidove pažnje, njegove kuće, parčeta hleba, i možda malo sudbine. Ništa svoje nismo delili, jer ništa svoje nismo ni imali. Nećemo početi da delimo ni žene. Ne sada kada možemo da imamo svojinu... Dobrodošao u ICMFP-Futur I*. Ali ovde si gost, ni njega ne delimo - pruži mi ruku u pozdrav.