Nebo nad Beogradom

~ Srce na mestu ~

- Uvek si mi dosađivala i nekako sam bio srećan kada sam te se ratosiljao, ali valjda smo ostavili neke račune neraščišćene - podigne obrvu i zagleda se s visine u nju.

- Neke se stvari nikada ne menjaju. I onda a i sada, stav ti je bio nadobudan. Kao da si bio vlasnik svega oko tebe. Jedino što ti je onda stav bio neutemeljen, nisi imao osnova da budeš takav sem karaktera protiv koga retko ko dobije bitku. A sada… Sve upućuje na to da imaš pozadinu i oslonac. Mutan i upitan, ali ipak oslonac… Uspeo si, dečače, da postaneš neko. A ko, to već znam. No ne valja ti rabota - potapše ga po obrazu poput majke koja sa ljubavlju kori neposlušno dete. Potom korakne par puta unazad i sedne na garnituru sa koje sam ja malo pre skočila da oteram uljeza.

Sedne i on nazad u fotelju, zabavljen njenim rečima. Toliko je očigledno da ga zabavlja da mu se kompletano držanje promenilo iz nadmoćnog u, usudila bih se reći, ponosno. Izgleda kao nosilac zlatne medalje koji se žestoko borio da je osvoji i dokaže svima da od njega ne postoji bolji, jači i spretniji. Ironija svega je to što pred Mirkom pokazuje svoj ponos i to kako je izrastao u pobednika, uprkos ništavnoj odskočnici, a preda mnom pokazuje silu. U tom slučaju ja valjda odašiljem signale slabosti i kukavnog trećeg mesta. Pak, šta fali bronzi? Šta fali i poslednjem mestu, ako čovek u procesu borbe pobedi samog sebe? Ako dokaže prvo sebi da može, želi i istrajava do iscrpljenosti ali ne odustaje. Ja sam pobednik na začelju, ne trebam slavu i odobravanje mase ili jednog, dovoljno mi je što znam da sam do nogu potukla sopstvenu psihu i znojava i prašnjava udahnula punim plućima. Hiljade crnih misli i milione kilometara bola, ostavila za sobom u istoj toj prašini po kojoj sam gazila. Najčišće zlato mog bića ostalo je tamo - na tom putu isceljenja. Na njemu sam ostavila sve svoje vrline. I neka ih, neka se skrivaju tamo pokraj druma u žbunju svih mojih nada koje opusteše. Sada u borbu dajem samo mane, od njih svako odustane. Odustaće i on kada uvidi da je moj "pogodni DNK" zapravo običan vučni lanac sa zelenim premazom buđi, jer bronza je porozna i menja boju shodno godinama izloženosti kiši, suncu, vetru… Propada pod uticajem spoljašnje sredine.

- Sedi, Danice! Šta si stala tu k'o čirak. Sveća nam ne treba još uvek - oglasi se Mirko i trgne me iz misli i prizora njih dvoje kako se kao stari znanci, što i jesu, ponovo povezuju i otpočinju ćaskanje.

Sednem do nje, ali držim distancu za svaki slučaj. Moram da imam prednost i mesta za manevar, ako u nekom trenutku ona odluči da joj je dosta evociranja uspomena i napadne. Spustim ruke u krilo i ne znam gde bih pre gledala: u nju ili u Nikšu.

- Nisam znao, Miroslava, da si pored savetnice i profajler. Zanimljivo je sve to, obzirom da se tvoja branša slabo interesuje za mentalni portret štićenika. Više ih zanima kraj radnog vremena i vraćanje sopstvenim problemima koje ne mogu da reše, ali zato pokušavaju tuđe. Doduše, slabo im je išlo. Slabo je i sada, jer ih ne interesuje dovoljno - progovori i trlja bradu kao kakva sveznalica.

- Profajler se postaje iskustvom i dobrom intuiciom. Bogu hvala, imam oba. Nije mi trebalo ni trideset sekundi da te procenim kao petogodišnjaka, a sada mi treba još manje. Pet godina si imao kada sam te prvi put videla, Roberte…

- Nikša - prekine je kako bi je ispravo. Ja nisam profajler, ali mogu da zaključim da mu pravo ime iz nekog razloga smeta.

- A imao si deset kada sam te videla poslednji put, Roberte - tvrdoglavo naglasi njegovo ime, jer neće on nju naterati da radi po njegovoj zamisli. - Imala sam žarku želju da te uhvatim za uho i izvučem ti ga ko magarcu. Možda bi se tada opametio i išao u školu, pristao na grupni dom i postao pošten čovek. Ali ruke su mi bile vezane, a ti tvrdoglav za tri magarca. Nisi hteo da me slušaš. Radio si kako ti se ćefne i leteo si za onim izgubljenim slučajem Nenadom, koji se priključivao raznim bandama da dokaže kako je opasan.