Nebo nad Beogradom

~ Nemo ludilo ~

Promiču ulice mog Beograda pored mene. Hodam, ne zastajkujem. Vraćam sebe sebi dok još imam kome da se vratim i koga da sklonim od neljudskih nakana. Noge više ne osećam, ali crne misli ne otupljuju. Što sam više umornija, one kao da su odmornije - tek se zagrevaju i hvataju zamah za trku, koja ima za cilj da me ostavi praznom i isceđenom nalik više puta korištenom sunđeru. Kada ugledam sivu, i na više mesta oguljenu, fasadu moje stambene zgrade, sve postane još gore. Svesna sam da je odavno veče izraslo u veliku ponoć i da kod sebe nemam ništa - ni telefon, koji je ostao kod onog opskurnog muškarca, ni ključeve od ulaza a ni stana, koji su pak ostali u mojoj torbi u vrtiću. Stanem i zagledam se u mahom neosvetljene prozore iznad sebe i neveselo shvatim da ću morati da zvonim na interfon i probudim Mirka. Brava na ulazu je pokvarena tako da svako može da uđe nesmetano, Mirko još nije istukla Dragoslava, ali onda mi ostaje da spavam u podrumu ili na hodniku i čekam da svane. Mogu i kod Milene da prespavam i pokušam da joj objasnim, a da ništa ne kažem, otkuda ja na njenom pragu iznenada i u sitne sate. Ali jedan pogled na tanki ručni sat, koga mi je poklonila baka na dan male mature, mi govori da se u ovo doba kuca na vrata i zove samo ako preti smrtna nevolja. Biće bolje da budim Mirka i nadam se da će misliti da sam pijana. Što je malo verovatno, jer ona me zna u dušu. Zna me kako dišem kada sam u redu, a kako kada svaka muka uporno pritiska moja leđa i ne odustaje.

- Bože, zašto? -  promrmljam na glas i poraženo spustim glavu, pružajući nogu da koraknem bliže tabli sa dugmićima i pozvonim, kada se iznad mene neko prenaglašeno nakašlje. Podignem glavu i sa prozora koji gleda na ulicu u visini petog sprata, dočeka me Mirko sa plavim papilotnama u ugalj crnoj kosi. Mirko nema sedih i tvrdi kako se ne farba i da je sve na njoj prirodno. S obzirom da ima sedamdeset godina… Mirko ponekad i slaže poradi većeg dobra, kako bi ona rekla. Ruke je prekrstila preko grudi, namrštila se i mrda usnama levo-desno kao da vaga šta prvo da me pita.

- Čekala sam te, Danice - na posletku dovikne tako jako da su, verovatno, svi poiskakali iz kreveta u tri okolne zgrade i u čudu stoje, ne znajući od koga i gde da beže.

- Mirko! - potiho odvratim, pokazujući joj rukama da se stiša i da ćemo pričati unutra.

- Čekam te pred vratima - ponovo se prodere kao da joj ništa nisam objašnjavala. Živo joj se fućka za moje pokušaje, očigledno.

A očito je i da me je čekala. Namestila je stolicu pokraj prizora i glumila požarnog. I to ne bi bio prvi put da me čeka. Od one noći kada sam umalo na smrt iskrvarila na podu kupatila i izgubila bebu, Mirko prati vreme kada se vraćam kući. Tada sam ušla neprimećeno, jer zašto ne bih, i zamalo sebe koštala života. Mirko me pronašla bez svesti dok se oko mene širila lokva krvi. Provalila je kroz vrata, kada joj nisam otvorila nakon što je zvonila dugih pola sata, i pozvala hitnu pomoć. Rekla mi je da je te noći dobila jednu sedu dlaku, koja se ne vidi, od sekiracije i straha za mene. Sledećeg dana kada mi je stanje postalo stabilno, napravila je kopiju rezervnog ključa od mojih vrata, proglasila sebe mojim zvaničnim starateljem i izjavila kako neće dozvoliti sebi da pored nje žive ja nemam kome da se obratim za pomoć. Sa ove udaljenosti gledano, ima to i dobrih i loših strana. U vreme moje depresije bilo je najbolje što je moglo da mi se desi, i sada se pokazalo kao dobro. Ali, Mirko u svojoj brizi ume i da pretera.

- Dobro, hoćeš li ti da ja svisnem od brige? Na telefon se ne javljaš, a kažeš kako ga uvek nosiš sa sobom, na poslu nisi bila od deset jutros, a sad dolaziš u jedan iza ponoći. Šta se desilo, Danice dete? - nisam još ni pustila gelender i stupila na moj sprat, a ona već stoji na vrhu stepeništa pored lifta koji ne radi već pet meseci. U zelenom kućnom ogrtaču, na kome je velikim slovima ispisano ime neke marke piva, crnim papučama, od kojih leva ima rupu na prstu, i ogromnim viklerima prizor je za smeh. Onaj smeh koji počinje iz dubine pluća, ali lice je već druga priča. Momentalno se uozbiljim, iako sam bezmalo počela da se smejem.