Nebo nad Beogradom

~ Sat unazad ~

- Mi bi samo nadgledali. Ono, pošto smo na ulici, znamo svaku rupu na asfaltu, radili bi dojave kad je sigurno da prođe vozilo sa naoružanjem. Hajde, Nikša, koji ti je kurac?! Imaćemo love koliko želimo, a posao nikakav - zgrabio me za ramena i drmao me kao da je time pokušavao da me dozove pameti. 

- To nije dobra ideja! Ne, neću to raditi. 

- Jebote, jesi li poludeo?! Nemamo ništa! Gladni smo, goli i bosi i ti hoćeš da biraš posao? Ne budali. Idemo!

Povukao me za sobom i koračao sam iako sam znao da neću pristati da budem špijun za kriminalce, čiji je posao uveliko cvetao poslednjih godina. Krimosi su prebijali klince koji rade za njih zbog malene greške. Batina mi je bilo dosta. Probijali smo se gradom, dok nismo ušli u neku slepu, mračnu uličicu na Zvezdari koju nisam poznavao. Na kraju nje, uz potporni zid ižvrljan grafitima, bio je parkiran crni kombi i tri muškarca stajala su pored njega. Slaba svetla farova osvetljavla su njihove visoke oblike, a pogotovo jedan koji se izdvajao napred. Bio je to jako visok tip u crnom odelu. Istupio je pred nas i ćutao. 

- Evo smo, gospodine, po dogovoru - Beba je prvi progovorio. 

- Kasniš, klinac. Čekamo te već sat vremena - dubok, niski glas visokog tipa sekao je noć poput noža. Potom se blago okrenuo ka meni i znao sam da nešto nije kako treba. - Ovo je roba? - mahnuo je glavom u mom smeru. 

- Da, to je on. Ali prvo moja lova, onda možete da ga vodite - Beba se isprsio, a mene su rebera tupo probola. 

Izdao me ortak. Prodao me! Beži, Nikša, jebote! Beži!, ta mi je misao ušetala u glavu i okrenuo sam se spremna da iznova trčim. Ipak, čelični stisak zahvatio mi je rame, povukao me i uz tresak oborio na zemlju. Nisam bio dovoljno hitar i okretan da uteknem. 

- Nema bežanja, klinjo. Ne, ne, nema toga - obavestio me tip u crnom, kleknuvši pored mene. 

Okrenuo me na trbuh i vezao mi ruke, sve vreme se cerekajući. Usta su mi se napunila krvlju, vid mi se mutio od udarca o beton, celo telo mi je bila jedna velika rana koja zjapi i para se po ivicama. Zatim me obrnuo na leđa i preko rasečene usne mi zalepio traku. U tom trenutku, mutno svestan situacije, spoznao sam veličinu izdaje. Veličinu beznađa i gubitak poverenja, sve sam uvideo i obećao sebi da ću preživeti i osvetiti se jednog dana kada svi budu mislili da sam mrtav. Prvo će osvetu osetiti Beba, koji je ispružio ruku i čekao isplatu. Drugi tip mu je prišao i bez reči mu na dlan spustio svežanj novčanica. Beba je kao kakav važni trgovac počeo da broji pare. Uspeo sam, polusvestan i zavezan, da izbrojim do hiljadu nemačkih maraka. Valjda je toliko vredelo naše drugarstvo i saborstvo. 

- Sve je tu, ali pošto sam se namučio da ga dovedem, mogla bi još neka marka da se doda - sav važan je izjavio da bi mu onaj drugi prišao i odvalio mu šamar. Beba je pao na kolena, zamuckujći slogove, a ne govoreći reči. 

- Gubi se dok te nismo ubili, malo pohlepno govno. Sikter! - proskitao je onaj koji je čučao nada mnom. 

Beba se podigao, opipao obraz i strpao pare u džep od ofucane jakne. Izvini, ortak, ali zakon preživljavanja sprovode snalažljivi. Ništa lično., sa tim poslednjim rečima, upućenim meni, okrenuo se i nestao u mraku. Ostao sam sa trojicom likova koji su gledali u mene kao da sam bačena plastična kesa koja im se zamotala oko lakovanih cipela. Jedva su čekali da me se reše. Neko od njih me je zgrabio za kosu, podigao mi glavu samo kako bi mi njome lupio o beton. Nakon toga sve je postalo tamno isto kao nebo nada mnom sa koga su nestajale zvezde, ustupajući mesto oblacima. Nestalo je moje svesti i sulude nade. Sve se ugasilo. 

A onda sam se probudio ovde, posle ko zna koliko sati, ili dana. Prvo sam postao svestan jako vlažnog vazduha u prostoriji koja je ličila na kontejner kakav može da se vidi na gradilištu. Pored mene, sklupčan na podu bio je još jedan dečak mojih godina, svetla kosa mu je skrivala lice i bio je izudaran i bez svesti. Oko nas nije bilo ničega, osim malog drvenog stola i jedne stolice. Treptao sam i pokušavao da progutam pljuvačku koje nije bilo. Suvoća u ustima bila je nalik gomili peska, a kada sam malo bolje razmislio u ustima mi je zaista bilo zrnadi peska. Ništa mi nije bilo jasno. Ruke i noge su mi bile vezane i utrnule. Vrteo sam se ne bi li malo olabavio kanape oko zglobova, ali uže se nije ni pomaklo. Odustao sam i fiksirao pogled na metalna vrata. Gledao sam i gledao, čekajući da se neko pojavi. Onda su se vrata otvorila i u skučen prostor su ušla petorica muškaraca. Svi visoki i mračni, namrgođeni, pa… svi sem jednog. Prvi sleva imao je gustu bradu, tamnu kosu i iste takve oči i imalo je nešto u njegovom držanju što je odavlo da je glavni i da nije siledžija. 

On mi je prišao i cimnuo traku, skidajući je. Nisam glasa ispustio. Gledao sam ga sa svom mržnjom koju je moje dečije srce moglo da proizvede. Nasmešio se i beli zubi ukazali su se ispod brade. Udaljio se korak i na nekom čudnom jeziku obratio se čoveku koji je stajao poslednji u toj nakaradnoj vrsti ološa. 

- Kako se zoveš? - progovorio je na srpskom taj čovek. 

Ćutao sam i pljunuo krv u smeru bradatog. 

- Mali, kako se zoveš? - ponovio je zlokobnim tonom i krenuo da me, verovatno, udari, ali ga je bradati zaustavio, stavljaući ruku pred njega i braneći mu prolaz. 

- Jebite se! - prokrkljao sam. 

- Hoćemo, ali kasnije - vučiji osmeh nagrdio mu je lice. 

A onda je bradati opet progovorio na tom stranom jeziku i to je nateralo Srbina da ustukne. Kleknuo je pred mene i polako rekao: Rašid Abu Mehmed Al Asad, pružajući mi nadlanicu. Sigurno je mislio da ću se rukovati sa njim vezanih ruku. Tvrdoglavo sam gledao u njega ne mičući ni trepavicama. Ako već smrt dolazi, čekaću je podignute glave. Bio sam propalica sa ulice, ali ću umreti kao čovek ne kao pokorni pas. 

- Poljubi mu ruku, mali - rekao je Srbin. - Ja sam Ari, a ovo je Rašid od danas tvoj Bog i batina. 

Nisam hteo, ali mi je taj Ari prišao i gurao me sve dok moja krvava usta nisu dotakla kožu tog Rašida.

- Tako - izjavio je kada me pustio i vratio mi glavu u prvobitni položaj. - Naučićeš da poštuješ onog ko te spasio i onog ko će ti dati život kakav si samo mogao da sanjaš. Ako budeš pametan, iskoristićeš mogućnost koja ti se pruža, a ako si budala neće te ni biti. Sam odluči. A sada, ime. 

- Robert Nikšić - nevoljno sam procedio, ne verujući ni jednoj reči koju je Ari izgovorio. 

- Vidiš da nije teško. Biće od tebe nešto - pogledao je u Rašida i nastavio da priča sad na nekom drugom stranom jeziku. Možda francuskom. 

Pričali su i svako malo pogledavali u mene i dečaka koji se još nije budio. A ja sam bio nemoćan. Mogao sam samo da posmatram kako se o meni odlučuje kao da sam komad nameštaja ili robot koji će raditi po komandi. Iznova mi život nije ostavio izbora. Imao sam jedan i on nije bio moj da ga odaberem, opet su za mene birali drugi. 

Iz grupe koja je stajala iza Aria i Rašida, istupio je smešni čovek sa nekakvom maramom na glavi i podigao me sa tla, nakon što mu je Rašid dao znak. Prebacio me preko ramena i poneo me napolje. Nisam bio spreman za ono što su moje oči videle tamo. Vodu, tako mnogo vode, more, pesak i metalne konstrukcije nebodera čija je izgradnja bila u toku. 

- Dobro došao u Dohu, mali. Znaš li gde je to na karti sveta - upitao me je Ari, idući iza mene tako da sam, viseći naopačke, mogao da mu vidim samo cipele. 

Nisam imao pojma gde je to ni šta je Doha. Kako sam i mogao znati kada sam u školu išao samo kada me je savetnica lično vodila i samo kako bi trpeo podsmehe. Teško da sam išta mogao da naučim kada su me gađali smećem i kredama svaki put kada nastavnica ne bi bila u blizini, potom sam se tukao sa nasilnicima i sam postajući nasilnik. To je krug bez kraja i početka.

 Ne znajući gde sam ni zašto sam otet i prodat, razmišljao sam kako da okrenem sve u svoju korist. Biću pametan! Biću poslušan! Biću sit! Biću neko! I biću sam, sa sigurnošću sam to znao. Uradiću sve, da zaslužim blagonaklonost Rašida, jer nije bilo greške u tome ko povlači konce i čija je reč zakon iznad zakona. Biću Nikša - čovek koji ne polaže račune nikome, jer uživa blagodeti proizašle od tog bradatog čoveka. Dok su mi natučena rebra probijala pluća, odlučio sam da ću mu postati nezamenljiv. Sin koga on možda ima, ali nikada neće biti poput mene. Nisam ni sanjao da ću sve to zaista i biti, jer Doha je bila u vremenskoj zoni sat u nazad od Beograda, ali korak ispred svih. Ili je barem Rašid bio. 

--------

Mili-Jana

Malo prošlosti, a onda ide bomba 🙈😎❤️