Nebo nad Beogradom

~ Domine ~

- Ne, ne ideš dok ti sve ne ispričam. I jebeš posao, ako mi daju otkaz naći ću drugo mesto da čistim. Ti si moja druga ćerka, a ja za moju decu dajem zadnju kap krvi i ujedam. Polazi! - podlakti me i vuče dalje do kafe-bašte malo dalje od nas.

Sednemo za prvi slobodan sto, postavljen odmah na samom ulazu. Od konobara naručuje dve kafe i čim on ode, nastavlja da mi priča.

- Raspitivao se, kažem ti, a Leka je referisao sve što zna. Kao da mi je sam Bog rekao da te pošaljem kuću, inače ne znam šta bih uradila da ti je kasnije prišao. Potom je taj visoki otišao do jednog puno mlađeg i još višeg muškarca i nešto mu šaputao, taj je izgleda sin ovom što su ga ubili. Bog da mu dušu prosti, ali možda je i zaslužio da ga ubiju - prekrsti se, dok ja nemo sedim i slušam je. I, najgore od svega, znam o kome govori ali joj ne kažem da mi je taj stariji dolazio na vrata i da me uzalud slala dalje od kapele.

- Zar ne misliš da je to samo slučajnost, ili je možda hteo da ja još nešto obavim oko sahrane pa je zato pitao Leku za mene? - upitam sa puno nade u glasu, ali… Nije to u pitanju. Nije.

- Ma kakvi! Nisu tu čista posla, jednostavno nisu. Molim te, čuvaj se. Ako slučajno nešto neobično primetiš idi u policiju i…  - naglo ućuti dok konobar ostavlja kafe, a potom odlazi.

- Sad si stvarno paranoična. Mora da postoji neko objašnjenje oko svega toga, a i oni sigurno nisu iz Beograda. Kapela je bila puna stranaca… Arapa i Francuza, najviše.

- Tim gore! Bojim se da ti se nešto ne desi - steže šolju i šake joj pobele od stiska. Lice joj odaje zabrinutost koja se preliva na mene i smešta mi se u stomak, stvarajući neki neobjašnjiv osećaj.

- Neće mi se ništa desiti - kažem uvereno, a nisam sigurna upotpunosti u to.

- Da samo imaš nekoga pored sebe. Da ti je bar majka živa, bila bih mirnija. Ovako si sama i nezaštićena… Da si se bar udala, ne bih brinula.

- Za koga da se udam?! Za Ivana? Za nekog sličnog njemu? On bi me rado unovčio i pare potrošio u prvoj kladionici i na prvu ženu koju bi ugledao - tuga i bes mi boje glas. Ruke mi podrhtavaju i odložim šolju kako je ne bih ispustila i razbila.

- Znam sve, mila moja. Ne kažem ništa za njega, ali zar nema baš nikoga u tvom životu?... Koga sanjaš kada si budna, Danice? Imaš li nekog takvog ko je vredan da ga i otvorinih očiju vidiš?

- Nema takvog, Milena. Znaš moju priču bolje od svih... Nisam ja ta: dovoljno važna, lepa, potrebna, da bi se neko potrudio i uspeo da me navede da ga budna sanjam i želim pored sebe i kad nije tu. Ne zavaravam se više. Nekada sam bila spremna ruku u vatru da dam za Ivana i šta sam dobila?... Opekotine trećeg stepena. Spalo mi je meso s kostiju, zapravo.

- Ivan je bio tvoja mladalačka ljubav. Možda si ga volela tako kako kažeš, ali on nije bio dovoljno zreo da shvati koga je imao pored sebe. Ne sudi svima na osnovu pojedinca. Znam da su te tvoji pokojni roditelji vaspitali da ne osuđuješ.

- Jesu, ali poverenje je najskuplja stvar na planeti Zemlji. Ne kupujem ga više, ali ga ni ne prodajem. Za džabe i po ceni moga srca... Ne, to više nikada nikome neću pokloniti - nasmešim joj se nekako pokajnički, kao da nisam sigurna u ono što sam rekla.

Okrenem se od stola, potapšem je po ruci i napustim kafić umornog koraka. Da sprečim domine mog života da se sruše ne mogu, da promenim ništa ne mogu, jer da sam mogla promenila bih prvo sebe, zatim i Ivana. Sprečila bih mamu i baku da me napuste; više bih se smejala i manje verovala pogrešnima. No, ništa od toga nije niti će biti u mojim rukama, u mojoj moći. Vučem stopala trotoarom poput lenjog, starog psa i jedino čemu se iskreno veselim je moja mala grupica od desetoro mališana u vrtiću. Svi su uzrasta od po pet godina i moje su vrelo čiste radosti i apsolutne iskrenosti. Njihove su ručice neprestano umazane bojom, jer slikamo prstima i vežbamo ih da pravilno drže olovku. Lica su im mala, oči im sijaju kada me ugledaju premda znaju da uvek u džepu radne uniforme nosim bombone i krem-bananice, ali nosim i beskrajno strpljenje jer sa njima je potrebno biti staložen i susretljiv. Nije mi teško da svaki dan stavim osmeh na usne i upitam ih: - Kako smo danas, mali narode? Jesmo li spremni za igru i učenje?
Ništa mi za njih nije mrsko. Oni možda jesu mali, ali su im srca čista i velika... Veća od mnogih odraslih koje poznajem. Sa njima nema zadnjih namera i skrivenih značenja iza svake izgovorene reči, samo ljubav. Ona bezuslovna ljubav koju, kako sam tek pre par godina shvatila, mogu dati jedino deca. Ostale ljubavi su puka iluzija. Ili sam ja o pogrešnom muškarcu negovala iluzije i zauvek presekla nit koja je spajala ljubav i mene? Istina je negde između, svakako, ali i činjenica da se izdani i prevareni skoro nikada ne vraćaju na mesto zločina, osim ako ne žele još jednom da vide iz prvog reda sopstveno stradanje, i osete kako peku rane koje niko ne vidi.