𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

29. 🌊 𝙭𝙓 𝙋𝙤𝙨𝙩𝙖𝙟𝙚𝙢 𝙡𝙪𝙙 𝙭𝙓 🌊

Sofia Blanko:

"Ručak je na stolu." Rekla sam tiho. Dani je priseo stolu. Janja je već kopala po hrani.

Osetila sam kako mi se oči pune suzama. Snažno sam se ugrizla za usnu. Imala sam dojam da svoj unutarnji bes iskaljujem na taj način.

Ponekad sam imala dojam da Dominik nikada neće biti moj u potpunosti, a ponekad sam osećala da mi pripada u celosti i ti trenutci su mi davali snagu da ne odustanem.

Dani je pravio čudne grimase. "Kad si poslednji put skuhala?"

"Zašto?"

"Izvini sestro, ali ovo je gadno do bola."

"Da, mama ružno je." Dodala je Janja i prestala jesti.

"Ipak ću ja da naručim nešto." Komentirao je Dani.

Lice mi se posložilo u grozni mozaik. Odvratno je, priznajem. Nikad nisam znala da kuham. Ali Dominik uvek je jeo i nikada mi nije rekao da je gadno, a znam da je bilo.

K vragu! Svaka stvar na njega podseća. Sve se vrti oko njega! Do kad više?!!

Zašto me je oženio tada? To pitanje sam samoj sebi bezbroj puta postavila. Možda me je voleo dovoljno da me oženi, ali nedovoljno da svoja osećanja podeli sa mnom.

"Znaš Sofia..." Dani se uozbiljio. "Ono sinoć što se desilo..."

"Poljubio me je." Prekinula sam ga.

"Tko te poljubio?"

"Kad smo izašli odvezao se u nepoznato. Jako je bio besan, razočaran, ne znam. Bio je lud. Svađali smo se, ali shvatila sam jedno. A to je da me voli. On me voli, Dani."

Poklimao je glavom. "A u subotu se ženi, je l' da?"

"On se meni sveti, a najviše boli što se sveti samome sebi, Dani. On sebe kažnjava kako i mene." Tvrdila sam.

Dani se nagnuo preko stola. "Kad ćeš mu reći za Janju?"

"Neće da razgovara, ne mogu pronaći priliku."

"Za to si propustila sve prilike. Prošlo je pet godina, Sofia!"

Poklimala sam glavom, ali sam šutela.

"Bojim se da on to neće lako prihvatiti." Dodao je.

"I ja se bojim, ali nema puta nazad, Dani. Sve, ili ništa."

Dominik Cocker:

Mislim si,.. Ako me sretne negde u gradovima stranim, po kojima se muvam u poslednje vreme, neka okrene glavu od mene da ne moram ja.

Hoću da zaboravim dane koje smo imali nekada zajedno. I noći.

Gradove koje smo obilazili, mesta gde smo se voleli. Želim da zaboravim da sam joj ikada rekao da je volim i kako se nikada nećemo rastati. I onaj naš poljubac na kiši za kojeg sam znao reći: "Nikada neću zaboraviti". Sad bi voleo da zaboravim.

Otvorim oči i vidim da su našim gradom prošli tenkovi, odneli sa sobom sve što smo bili, znali, imali.

Čemu sećanja?

Sofia Blanko:

Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da ga volim i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da je u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bi da me vidi, tek kad zaboravi. Grešila ili ne, moje srce pripada njemu i najbolje da bude u njegovoj blizini, da ga čuva i bude mu naklonjeno.