𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

26. 𝙕𝙣𝙖 𝙨𝙚 𝙩𝙠𝙤 𝙤𝙙 𝙣𝙖𝙨 𝙙𝙫𝙤𝙟𝙚 𝙟𝙚 𝙡𝙖ž𝙤𝙫 »

Pokušala sam se pridići. Bezuspešno! Telo, teško poput olova i protiv moje volje, ostalo je prikovano za krevet. Nagonski sam se pomaknula. Presekla me je neugodna bol u predelu glave.

Osećajući kako me preplavljuje panika, unatoč probuđenoj boli, stala sam se nemirno trzati.

"DANII!!"

"Probudila si se?" Topao Danijev glas na uznemirenu mene delovao je jednako umirujuće kao i dlan kojim mi je pogladio lice.

"Šta mi se dogodilo?"

"Ništa, malo si popila sinoć, izmešala sva pića, pričala mi gluposti i u pola noći htela tražiti svog bivšeg supruga. Sprečio sam ludost i smestio te na spavannje."

"Glava me boli..." Glas mi je postajao nerazgovetan.

"U stanju si u kojemu u ovom trenutku malo toga možeš razumeti. Kad se dovoljno oporaviš, sve ću ti objasniti. Dotada, da oporavak ne dođe u pitanje, pomogni i meni i sebi, spavaj i sanjaj isključivo lepe stvari." Ponovo se je osmehnuo.

Iscrpljenost izazvana strahom od nepoznatog, gurnula me je u ludilo. Umorna sam. Izgleda da sam stvarno sinoć preterala, ne sećam se ničega.

"Dakle, da zaključim! U želji za savršenstvom, precenila sam vlastite mogućnosti i moj se organizam pobunio." Rekla sam.

"Tako je, primarijus. Jebem ti mater, al si se narokala. Glupa si kad si pijana, al majke mi."

"Hvala, najbolji prijatelju, cenim to tvoje iskreno mišljenje." Namignula sam mu i zasmejali smo se.

"Koliko puta ja tebi trebam ponoviti da je tvoje stanje od dolaska ovamo izuzetno zabrinjavajuće."

"Ma, to je bilo akutno." Nehajno sam odmahnula rukom.

"Sofia!" Dani je počeo gubiti strpljenje. "Pomiri se s istinom da si zajebala jednom, sad možda imaš priliku da vratiš Dominika."

"Ti stvarno veruješ u to?" Upitala sam, a oči mi zablistaše.

"Verujem. Mislim.." 

"Ali, ja njega poznajem najbolje i znam dokle mogu ići. No, dobro, slažem se. Možda postoji šansa ako me barem još malo voli.." Kratko sam zastala oborivši pogled.

"Da, malo!?"

"Ok, preterala sam sinoć i dobro što me nisi pustio da ga tražim, ali sad se osećam dobro i spremna sam za nove životne pobede."

"Osećaj da si bolje, prividan je i trenutačan. Ti posle njega još nisi bila dobro."

Bio je u pravu. On najbolje zna kroz šta sam sve prolazila i koliko suza sam prolila. Bila sam uništena, depresivna.

"Dani, moram ići u kupovinu. Ajde sa mnom. Janja treba neke stvari."

Pristao je poći sa mnom. Otišli smo u trgovački centar. Stigavši na mesto gde je nekad bila moja omiljena trgovina, razočarala sam se u činjenicu da više ne postoji.

"Ne razumem te. Čemu toliki novci na odeću koju ćeš nekome idiotu svakako skinuti?" Upitao je Dani. Očito s ne lošom namerom, ali njegovo pitanje me je izuvalo iz cipela.

"Dani! Molim te ajde prestani.."

"Opet sam ja kriv? Dobro, ali istina kažu boli."

Odmahnila sam glavom, i zavila očima.

Janju nismo vodili sa sobom, ostavili smo ju na čuvanje. Trenutno dok ne znam šta mi je činiti, nije pametno da me vide s njom i da dovodim u pitanje možda svoj i njezin život. Ne znam u kakvom stanju ili takoreći situaciji je Dominik, a i nije još bilo vreme da sazna za nju.