𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

35. Ona je moja 𝕗𝕒𝕟𝕥𝕒𝕫𝕚𝕛𝕒 ♥

Kad sam stigla kući, Dani je odma shvatio da se dogodilo nešto strašno. Uhvatio me je za ruku i poveo do stola.

"Sedni." Rekao je blago. Nije me ispitivao. Znao je da ću mu reći kada se priberem, a ni ja sama nisam znala koliko će mi vremena za to trebati.

"Donet ću ti nešto žestoko." Rekao je. Očito je samo govorio da popuni prazninu koja je bila između nas, koja je bila toliko teška da se mogla usporediti s nevidljivim teretom. Kad se vratio nakon nekoliko minuta, stavio je čašu ispred mene. Svoju je još uvek držao u ruci. Upitno me je promatrao.

"Dominik se igra sa mnom." Napokon sam prošaputala ono što me mučilo. I meni samoj moj je glas zvučao strano. Bio je protkan boli, razočaranjem, neshvaćanjem i tko zna čime još.

"Što?" Deo pića koji se nalazio u čaši u njegovoj ruci, prolio se po stolu. "Ali, kako? Ne razumem?" I on je zamuckivao. Trebalo mi je nekoliko minuta da se pribere. Nije bio iznenađen ništa manje od mene. Uzeo je sebi vremena da smisli poučne reči, one koje bi umanjile moju bol, ali takve reči u ovom trenutku nisu postojale. Nisam se htela zavaravati. Osećala sam se jadno, isprazno i neverovatno tupo. Kao da je deo mojeg srca umro sa rečima koje sam čula od Dominika.

"Šokirana sam." Priznala sam nakon kraćeg oklevanja. "A toliko sam mu verovala." Priznala sam mu. S tim se rečima i on složio.

"Možda je ovako i bolje. Možda bi ovaj postupak mogla pripisati i njegovim godinama. Želja za uzbuđenjem, za nečim novim što nije prošao, očito je presudila našoj vezi." Govorila sam sebi u nedra.

"Sofia, čuješ li ti sebe? Kao da si skrenula. Vašem braku, ne vezi presudio je Jaša. Tvoje neverstvo. To trebaš priznati. A sada... Trebaš biti uporna, jer između vas još uvek postoji ono nešto."

"Na šta misliš?" Upitala sam ga.

"Mislim na Janju."

"Janja je... Kada bude siguran da je ona njegova, tek tada bi znao nastati problem. Imam loš osećaj." Tvrdila sam.

"Pokušaj drugačije. Ništa ne ide na silu. Pokušaj... Napravi ga ljubomornim. To je kod njega uvek palilo." Rekao je uzbuđeno.

"To si u pravu Dani. Kako se ranije toga nisam setila."

"Zato imaš mene. Ajde da se opustimo i noćas odemo na neku večericu. Popričat ćemo, sresti neke ljude.. Šta kažeš?" Upitao je.

"Može. Treba mi neka promena."

Dominik Cocker:

Jadni moji osećaji. Jadna emocija. Jadan ja.

Atmosfera kod kuće nije bila kakvu sam očekivao. Kad sam stigao pogledao sam na prozor gde sam video Veroniku kako se umaknula kad je primetila da sam pogledao a ona gledala kad ću doći. Shvatio sam da nešto nije uredu, inače se tako ne ponaša.

Ušao sam tiho, a ona je sedela pored prozora i nije se okretala. Ni da me pogleda.

"Veronika?"

"Čekala sam te, Dom. Četiri sata te čekam. Dogovorili smo se. Zvala sam te." Ustala je i pogledala me napokon. "Ali ti se nisi javljao." Ljutito, a i kao pomalo razočarano je zvučala.

"Imao sam posla. Nisam se mogao javiti."

"To nije nikakvo opravdanje. Uvek se može javiti ili barem napisati poruka." Rekla je tiho i oporo.

"Nisam se imao nameru pravdati." Oštro sam rekao.

"Jednostavno te pokušavam razumeti, dopreti do misli koje su te odvele u sasvim drugi smer." Bunila se.