𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

19. » ᴘᴀꜱ ᴋᴏᴊɪ ʟᴀᴊᴇ ɴᴇ ᴜᴊᴇᴅᴀ «

Ušli smo u kuću kao stranci, no barem ja sam se držala nekako pozadi. Rukom mi je naredio da sednem na fotelju što sam i učinila. Stao je pored prozora i gledao van. Ruke je imao u džepovima, onaj stav njegov. Klasični. Treperila sam i drhtala, iskreno očekivala sam čak metak u čelo.

"Fali li tebi nešto?" Upitao je i dalje gledajući van, meni okrenut leđima.

"Ne fali."

"Dobro razmisli, Sofia. Fali li ti nešto?" Ponovio je pitanje.

"Ma ne, Dom..."

"Nemaš dovoljno novca? Ne sviđa ti se kuća? Ne dajem ti dovoljno? Ne jebem te često ili dovoljno? Koji kurac?!! Šta nije u redu?!" Povikao je.

"To su ludosti, ništa mi ne fali. Samo..."

"Samo šta? Dosadno ti je?" Upitao je kao začuđeno.

"Došla sam u neku fazu..."

"Fazu koju? Fazu depresije, šizofrenije? Kakve? Objasni mi kakva je to faza, kad prolazi?" Stalno me je prekidao.

"Ne mogu doći do reči."

"Čak bi mi odgovorila? Ma nemoj, do pre neki dan iz tebe slovo nije izašlo, šta se sad desilo?" Zanimalo ga je kad se napokon okrenuo prema meni.

"Nema smisla ovo, s tobom je nemoguće razgovarati." Ustala sam.

"Sedni Sofia!" Zaurlao je da su se potresli zidovi.

"Kud si krenula? Da mene ostaviš u neznanju? Reci mi iskreno, ti misliš da sam ja glup?" Upitao je.

"Ma ne mislim to, šta ti je."

"I ne bi trebala, jer bi se grdno prevarila."

"Šta misliš s tim?" Upitala sam drhtavim glasom.

"Mnogo šta je meni jasno, a ti uporno nastavljaš. Znam koliko si svega željna, ali ne znam šta više da ti dam kad nikad nisi zadovoljna. A od tebe sam tražio samo jedno. Da budeš žena." Rekao je.

"Žena sam."

"Kakva?" Upitao je.

"Kako kakva?" Zbunio me je.

"Gde su tvoje granice? Gde je nestalo ono poštovanje? Ponašaš se kao opatica."

"Dom!" Skočila sam.

"Šta je? Da se nisi uvredila? Te reči ćeš zaboraviti, a ja neka dela neću nikad." Rekao je i izašao, ostavši me u rasulu i ludilu vlastitog mozga.

Sela sam natrag i samo čula zvuk automobila koji se odvezao. Znam da je uvek to radio. Bežao od sebe. Bežao kako mi ne bi naudio. Poznajem ga i znam da je to zbog toga.

Koliko bole zvuci prevare?

"Jel sve u redu?" Jašina poruka me još više uzrujala.

Nisam odgovorila. Bacila sam telefon, zabolela me je gkava. Odlučila sam da čekam Dominika ma kad god se on vratio. Ali skoro je već svanulo, on nije došao. Zaspala sam na fotelji.

Ujutro kad sam se probudila, svetlost je bila ta koju krivim za loš početak. Uprla mi je pravo u oči.

Bila sam pokrivena. Iako znam da sam zaspala sedeći, skupljena kao puž u kućici.

Dominik. Iako besan još uvek brižan.

Popela sam se na kat u spavaću sobu. Tamo je spavao. Ne znam kad je stigao, ali bila sam sad sigurna da me on pokrio.