𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

21. 𝑶̲̅𝒗̲̅𝒐̲̅ 𝒋̲̅𝒆̲̅ 𝒏̲̅𝒂̲̅š 𝒑̲̅𝒐̲̅𝒔̲̅𝒍̲̅𝒆̲̅𝒅̲̅𝒏̲̅𝒋̲̅𝒊̲̅ 𝒑̲̅𝒖̲̅𝒕̲̅

Otišla sam pod tuš. I tamo su me obuzele one najcrnije misli. One gore od smrti. Obuzeo me Jašin lik kojeg se nisam mogla rešiti. Zvonjava telefona tek me je trgnula. Bila je to Lorena, koja kaže da me se uželjela. Naši svakodnevni nalasci su se pretvorili u retkost, pristala sam naći se s njom.

"Ništa se ne javljaš. U poslednje vreme baš si odsutna." Rekla je kad smo sele u obližnji kafić.

"Nakon napada Lori, nisam se usudila ni da te zovem. Nisam baš sretna što si se tada i ti našla na tom mestu, s nama u limuzini." Očajno sam rekla.

"Sve je bilo u redu na kraju. Nikome se ništa nije desilo što je najbitnije. Hrabra si Sofi, mnogo si prošla. Divim ti se i ponosna sam na tebe." Rekla je grleći me.

"A Dominik? Je l' sve u redu s vama?" Upitala je znatiželjno.

"Da, jeste.. Zašto ne bi bilo?" Zanimalo me zašto mi postavlja to pitanje.

"Samo pitam. Često sretnem Dominika u njegovom kafiću. Stalno je u uredu i obavlja neke stvari. Čudno mi je jer znam da je te stvari predao drugima."

"To je Dominiku u krvi, Lorena. On mora da ima sve pod kontrolom, to je sve. Ništa ne brini." Osmehnula sam se i duboko udahnula.

"Sofia, ako bilo šta trebaš, reci. Zato sam tu."

Poklimala sam glavom, dobro sam znala da Lorena nikada neće saznati za Jašu.

U tom trenutku jedan primetila sam crni kombi koji je parkirao ispred kafića. Nisam primetila da bi bilo tko mogao izaći iz njega, ali u meni kao da je sve umrlo u tom trenu. Nebo se smrklo kao planirano, a ljudi u kafiću odjednom svi su mi bili čudni.

"Lori..." Šapnula sam.

"Nešto se dešava.. "

I ona je pogledala iza sebe i kao usporen snimak telom se vratila unatrag. Nije izgledalo opasno kao što filmovi to vole prikazivati, ali za mene dovoljno jer sam već jednom bila traumatizirana.

"Zovi Dominika." Rekla je Lorena, no pre nego sam ja uzela telefon, prišao nam je izgledom fin, mlad čovek koji me je odma kulturno nagovorio.

"Ga. Cocker?"

Pogledala sam ga i samo tiho blejila u njega.

"Da krenete sa mnom, gospodin Cocker je naredio."

"Nisam upućena."

"Nemate vremena za razmišljanje." Rekao je, i već me potegnuo ka sebi. Na usta mi je stavio gazu, a mrak i vrtoglavica sledeće je što samo pamti moj um.

✺ ✺ ✺

Budim se s užasnom glavoboljom. Sve oko mene se vrti, potrebno je malo vremena da dođem sebi.

Prostor oko mene je mutan, i nije mi poznat. Izgleda grozno. Osvrnem se oko sebe, i samo što još fali da ugledam jeste pacovi koji izviruju odnekud.

Moje ruke su vezane za stolicu, od sedenja sam se ukočila.

"Ima li koga??!" Povikala sam glasno.

Nitko nije ulazio dok još jednom glasno nisam povikala.

Tada su se otvorila gvozdena vrata, i svetlost iza njih oslepela je moj pogled. Sa zemlje prema gore, moj um pamti kako sam ugledala muškarca čiji lik mi je bio neprepoznatljiv dok se nije približio.

"Jaša?"

"U svakom slučaju, bez naglih pokreta i izvući ćeš se."

"Koji si ti bolesnik! Zašto sam ovde?" Počela sam se spašavati, ali omča je bila suviše stegnuta.