𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

28. ♡ Jedna noć, koliko košta? ♡ ♡

Stigla sam na adresu. Jako poznatu adresu. Promatrala sam ulazna vrata i uputila se prema njima. Mislila sam da ću da se onesvestim od nervoze. Umesto toga, ja sam se s tugom zagledala u poznate stvari. Sve se doimalo tako normalno. Kao da se ništa, baš ništa nije dogodilo. Nikad. Ljudi su me pustili da uđem. Dominikova kuća mirno je dočekala svog bivšeg stanara.

Ulazna vrata vodila su pravo u dnevnu sobu. Kuhinja je bila odvojena samo pregradnim zidom. Drvene stepenice s glamuroznom ogradom za pridržavanje sa strane vodile su na kat, u spavaću i kupatilo. Našu spavaću, našu sobu.

Ne, ništa se nije promenilo. I baš to "ništa" najviše je bolelo jer se uistinu promenilo baš sve. Nikada više Dominik neće pomoliti glavu na ulazna vrata i zavaliti se u naslonjač dok ga ja tako željno iščekujem. Nikad više neće, kao što je običavao pružiti noge preko cele sobe tako da sam ih, odlazeći u kuhinju po kavu, morala prekoračiti. Bela kava sa žličicom šećera za mene i jedna crna s dve za njega.

Ne, to se nije dogodilo. To se nije moglo dogoditi. Ne meni, ne njemu, tako punim života, tako zaljubljenim. Kakav smešan način da se završi sve.

Omamljena, sednem u naslonjač. Misli su bez prestanka navirale. Sedela sam nepomično pokušavajući razmotriti praktične posledice svog dolaska. Uzalud. Činilo mi se kao da sam u košmaru i sve mi je bežalo ispred očiju. Stvari, misli ...

Odjednom se jedna misao ustali i prema vratima ugledam Dominika kako stoji i promatra me.

"S kojim razlogom si ti ovde?" Upitao je ne trepnuvši.

"Ja... Došla sam da popričamo." Izustila sam s predahom.

"E? Imaš muda mala, priznajem. Još si mi u kuću došla." Rekao je, i ozbiljno me gledao.

Progutam knedlu i shvatim kako opušteno sedim u naslonjaču. "Mala.." Prokomentiram zavijajući očima.

"Jer mnogim stvarima nisi dorasla i nećeš nikada, očito." Dodao je na kraju.

"Ne želim da se vređamo."

"Vređamo? Za tebe je to uvreda? Poprilično si osetljiva. Ja sam recimo preživeo i gore stvari." Objasnio je.

"I ja sam."

"I ti si?" Upitao je, i priseo do mene.

Ne verujem! Upravo je seo pored mene. Ne dišem i počela sam da drhtim. "A šta si ti preživela? Voleo bi da čujem. Tko je tebe sjebao onako kako si ti mene?" Upitao je ozbiljno.

"Bila sam sama u određenim trenutcima."

"Sumnjam da si ti ikad bila sama." Dobacio je.

"Bila sam sama kad si mi trebao ti. Da budeš uz mene. Znam da sam ja kriva, ali..."

"Nema ali. Uništila si nas i povratka nema. Nisam kriv što je tvoj život stao, moj je krenuo dalje." Rekao je, i zapalio cigaretu. Jebeno je nervozan, to sam znala da primetim i to nikad nije mogao da skrije. U jednom trenutku sam uočila da mu se ruka trese. Ali odlično se trudio to skriti.

"Hoćeš me barem poslušati?" Drhtavim glasom sam mu rekla. Uz jecaj sam izgovorila.

"Neke se stvari ne mogu ispričati. Ne mogu se ispraviti." Rekao je, i nije me gledao u oči. Stisnuo je usne.

"Stvarno čoveka siliš da upotrebi silu. Hoćeš sama izaći ili da te izbacim?"

"Dom..."

"Odgovori mi na jebeno pitanje!" Povikao je da sam se trgnula.

"Kako se usuđuješ!?? Otkud ti ta hrabrost i smelost da mi dođeš u kuću? Jesi ti zaboravila šta si uradila?! Ha!? Jesi zaboravila da si se meni iza leđa karala s njim, jebemu! Sad bi da pričaš? Ma koji ku*ac?! Šta bi da pričaš?! Nosi mi se, gubi se dok te stvarno nisam lično ja izbacio!" Tresao se od besa, unoseći mi se u lice.