𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

25. G̷o̷s̷p̷o̷d̷i̷n̷e̷ ̷C̷o̷c̷k̷e̷r̷? 💗

Taj trenutak.

Taj trenutak... Mislim da sam umrla i oživela. Mislim da sam pala pa se podigla. Mislim da je stalo sve oko mene. Mislim da ne znam gde se nalazim i reči se gube.

Gledamo se nekoliko sekundi, nakon što on shvati da bi mogao progovoriti.

"Ti..." Zastao je. "Zašto si došla?" Upitao je s drhtavim glasom. Veliki Dominik bio je iznenađen mojom pojavom i poprilično je izgledao mali u ovom trenutku.

Sladak ovako izgubljen, bez reči. Neočekivano.

"Zar mi je zabranjeno? Vratila sam se." Naglo sam zastala. Još uživljena u ulogu fatalne žene, obratila sam se mu podrugljivim tonom pružajući mu dlan u očekivanju rukoljuba.

Uhvatio mi je ruku grubo. On je hteo biti grub, a ja sam se osećala kao klinka koji je prvi put doživela dodir muškarca. "Šta radiš ovde, Sofia? Neću te dva put pitati. Ovde ti nije mesto!" Kroz zube je kao pas zarežao i dalje držeći me za ruku. Kada je shvatio da je pregrub, pustio ju je, pogledao u okolo i nemalo se udaljio.

"Dom... Došla sam..."

"Za tebe sam gospodin Cocker."

"Gospodine Cocker." Ispravim se.

"Moramo razgovarati." Rekla sam s trohicom straha u glasu.

Njegov pogled kao da se menjao. Polako kao da je besneo, ali je s lažnim osmehom uokolo pokušavao da prikrije bes, ili nervozu.

"Nisi normalna." Šapnuo je u tremi smešući se nekima, gledajući oko sebe da li nas tko promatra.

"Nisam normalna." Dodajem, i prizivam još jedan njegov začuđen pogled.

"Znao sam uvek da nisi normalna." Još jednom je tiho dodao.

"I? Gde možemo razgovarati?" Upitala sam suviše ponosno, kao da tom čoveku već nisam nanela dovoljno boli, kao da se nikad ništa nije desilo, i kao da smo se rastali posve razumno.

"Ovde sigurno ne." Uhvatio me je za ruku i izveo me van. Vukao me za sobom kao psa, a meni je to sve bilo jako zabavno. Gledali su nas kao dva idiota, on je samo glavom klimao svakome tko je hteo šta da ga upita.

Šov. Drama.

Kad smo izašli van hotela, naglo me je pustio. "Da li si normalna, ozbiljno te pitam? Šta hoćeš? Jesam li ti rekao da mi se više nikad ne pojavljuješ ispred očiju!" Povikao je.

"Jesi. Ali nikad ne reci nikad." Promenila sam ploču. Ok, ovo neće biti lako.

"Ne teraj me da radim stvari koje ne želim. Idi, dok sam još sa živcima."

"Ali tek sam došla."

"Koji ku*ac, Sofia!" Bio je već očajan.

"Pet godina je prošlo, k vragu Dom! Vratila sam se, želim da živim, razumeš? Poslao si me daleko iz ovog grada, ali ovaj grad iz mene nisi mogao da izbrišeš!"

"Mogla si da živiš ovde da se nisi kurvala, da si imala gram mozga!"

Počeli smo se svađati kao bračni par i nijedno od nas nije marilo gde smo se nalazili.

"Nemaš prava da mi zabraniš da budem tu!" Povikala sam.

"Imam!"

"Nemaš!"