🔞 Čovek s vatrom u očima, jak i tih tip. Pred tim samouverenim, odvažnim i dominantnim čovekom, meni su klecala kolena.
Ono što me iritiralo najviše oko cele situacije je činjenica da se nisam osećala poniženo ili kao budala. Bilo mi je svejedno.
...
"Ako ti jave da sam umrla, a bila sam ti draga, možda će u tebi tada odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla, na usni pepelast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti, a biti mrtav? Kao sneg u toplom dlanu, u tebi detinjstvo kopni. Brige, zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga? Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni, tamo te čeka ona lepa, a lukava duga. I Živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane, široko žvaći vayduh, prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka. Odjednom nasmejana u ogledalu, dobila sam zborano lice, ne od starosti već od greha i bola. I na ponekom, ma šta lažem na svakom uglu poneka suza, nevolje na prstima stignu. Godine postaju sivije. Odjednom svet dok hodaš sve više ti je uzak, i osmeh sve je tiši, i nekako iskrivljen. I zato živi! I ja sam živela tako, za pola veka samo stoleća sam obišla. Priznajem, pomalo sam bila luckasta, ponekad naopaka, ali nikad nisam stajala, večno sam išla dok se odjednom jednom samo nisam srušila. Ali imala sam nadu. Nada je bila Janja, ona. Plod moje i tvoje ljubavi, plod dva sveta, ljubavi najvećih čuda."
Pismo tebi dragi, Dominiće, ljubavi jedina.
꧁༺ ༻꧂
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Nisam ni slutila da me očekuje pravi košmar. Užas je još bio daleko od mene. Žurila sam mu veselo, a znala sam da me čeka kraj. On je kraj objavio, a Dominik je uvek bio od reči. Poslednji naš susret bio je... Tada.
Bačena sam na cestu, generalno. Dobila sam novce s kojima sam sebi kupila stan, a nakon toga.. Moj život se potpuno promenio.
Prošlo je 5 godina. Rodila sam kćer. Zove se Janja. Lepa je, ona je moja svetlost u ovom mraku i paklu koji proživljavam na silu i samo zbog nje. Ne znam šta me tera da živim, ma ništa osim nje.
5 godina maštam da samo još jednom vidim njegov osmeh, da ga zagrlim i da mu kažem da ga još uvek volim, da ga molim za oprost, jer ono šta je ljubav tek sam shvatila kad su mi dali Janju. Onako malu i nemoćnu. Moju. Našu.
5 godina maštam da mu kažem da ga volim, da mu šapnem na uho kako mi nedostaje i da želim umreti, da želim umreti ali da ne doživim njegovo odbijanje, i naš kraj.
Nikad neće biti kraj.
Nikad.
Dok u svojoj Janji vidim njega, koja toliko liči njemu, tu krasoticu, kćer lepoticu, ona koja me uvek podseti na njega. Na njegov osmeh, na njegov dodir, na njegove oči...
5 godina tugo moja..
5 godina.
Preselila sam se daleko. To se od mene tražilo nakon razvoda. S Dominikom sam komunicirala samo preko veze, s njim direktno, nikad više. On je prekinuo svaki kontakt. Rodila sam kćer, i nakon rođenja Jaša je bio voljan uraditi DNK test da sazna da li je njegova. Ali osetila sam da je težak Cocker karakter, i da je to dete Dominikovo. Nakon nekoliko dana kada su stigli rezultati, kao da mi je s jedne strane pao kamen sa srca, s druge strane.. Dominik nije znao da postoji Janja. Njega više nisam zanimala, i knjigu koji smo mi napisali, zatvorio je.
