𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

10. ☬ 𝐬𝐤𝐢𝐧𝐢 𝐦𝐢 𝐩𝐨𝐯𝐞𝐳, ž𝐞𝐥𝐢𝐦 𝐝𝐚 𝐭𝐞 𝐠𝐥𝐞𝐝𝐚𝐦 𝐮 𝐨č𝐢 ☬

Sledeće jutro pozvala sam Lorenu na kavu. Otkako mi je Dominik strogo naredio biti kod kuće narednih nekoliko dana, što se olako može pretvoriti u mesece, nisam izlazila nigde.

"Moja Sofi." Pozdravila me je već izdaleka.

"Lori." Zagrlile smo se.

Sela je do mene, i odma počela da mi prepričava. "Goran i ja smo odlučili da se razvedemo."

"Znači ipak vam nema spasa? Žao mi je Lori, ali možda je tako najbolje." Potapšala sam je po ramenu.

"Ne mogu više da prolazim torturu godinama. Dosta je bilo. Želim slobodu, a on mi nije dao disati." Tvrdila je s uzdahom.

"Da, razumem.." Promrmljala sam i zapalila cigaretu koju je Dominik ostavio na stolu.

"Otkad pušiš?" Upitala me je.

"Od danas." Rekla sam i duboko povukla dim.

"Bome Sofi, iz dana u dan me iznenađuješ." Nasmejala se kiselo.

"Šta ima loše u tome? Svatko ima neki svoj porok." Rekla sam, i pogledala je. "Koji je tvoj porok, Lori?"

"Ja... Nemam ja porok. Ja sam rođena već kako ne treba. Sama sebi sam najveći porok." Rekla je uz osmeh.

"Živeo život, Lori." Kucnule smo čašama.

Naslonivši se na terasu, ugledala sam Jašu koji je vežbao u dvorištu. Zagledala sam se u njega.

"Ovaj Jaša bio bi za istrošiti." Komentirala je Lorena gledajući ga sa mnom.

"Ah, Lori. Otrezni se." Mislim da sam zarumenela u lice.

"Pa šta? Čovek izgleda kao Grčki bog, gledaj ga." Zavodljivo mu se smeškala, a on nije nijednom pogledao prema gore.

"Nije za tebe." Rekla sam, i vratila se sesti.

"Zašto? Da nije oženjen?" Upitala je.

"Ne znam. Nije. A kao da bi tebi i to smetalo?" Ispalila sam iz topa, a ona je odjednom pocrvenela u lice.

"Kako to misliš?" Upitala je.

"Šalim se, šta si se pocrvenela odma?"

"A ne, piće je jako. Kao da mi je udarilo u glavu." Nasmešila sam se.

"Dominik je došao po tebe sinoć? Otkud tako brzo? Mislim, javila si mi da ćeš ostati duže." Upitala je.

"Da, nisam htela biti tamo sama. Mislim da mi najbolje pored njega."

"Da, dobro si uradila." Promrmljala je u nedra.

Sada, kada razmišljam o svom životu, mogu reći da zaista nisam bila svesna situacije u kojoj sam se našla. Teško je bilo upravljati umom i dušom a da se na kraju ipak ne razočaraš. Nisam znala šta je najpametnije uraditi, ali na taj način samo sam bežala od istine.

Bežala sam od Jaše, ali nikako nisam mogla pobeći.

Svaki put kad bi se ogledala u ogledalo, pljuvala bi svoje lice i njegov odraz u njemu. Ali kad sam uveće legla da spavam, iz glave mi nije izlazio njegov lik. Počela sam da ludim i da pričam sama sa sobom.

Nitko nije znao za moju tajnu, nikome nisam toliko verovala da bi mu smela reči za svoj greh. A nisam niti želela da se otvaranjem te teme podsećam na ludost koja se desila te noći daleko od svih.

"Jesam li lepa?" Upitala sam se dok sam pomalo nespretno naginjala svoju glavu gledajući se u ogledalo. To pitanje upućeno samoj sebi sada je bilo nešto poput obične šale, podsetnika na neko davnije vreme u kojem sam kao malena devojčica uporno naginjala svoju glavu nad lokvu koja mi je zatim pružala odraz neba i mene same, i u kojoj sam nepogrešivo mogla zaključiti kako sam mogla biti i lepša.