𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

12. 'ꜱᴠᴇ ᴛᴏ ʀᴀᴅɪ ɴᴀᴍᴇʀɴᴏ'

Pogledavala sam haljinu koju mi je poklonio Dominik. Uvek je bio tako pažljiv i pobrinuo se za da uvek budem srećna i zadovoljna. Ali s vremenom je nešto nedostajalo. Nedostajao je on, koliko i moja sloboda. Strah u kojem sam živela bio je koban za sve što sam uradila. Trebalo mi je opuštenje i mir. A s Dominikom to nikako nisam imala.

Znala sam da će se uskoro vratiti. Moram se posvetiti svom čoveku kako ne bi potpuno izgubila dojam čija sam i čija želim biti. Nisam do sada verovala da se može pojaviti itko pored Dominika i da mi toliko pomuti razum. Ipak je Jaša u tome uspeo. Da bude sve još gore spavala sam s njim i sad to nikako ne mogu da zaboravim. Kad god bi Dominik bio pored mene, ispočetka sam slutila kajanje koje dolazi, kasnije sam prihvatila greh i taj mi se počeo dopadati, što mi se obijalo o glavu.

Teško mi je bilo gledati u Dominika i lagati ga, osećala sam se kao ubojica. Ubojica što je ubio jednog čovek posve bezveznim činom samo da bi sebe oslobodio providnih rešetaka.

Glupost.

Obukla sam haljinu i počela se spremati. Htela sam biti najlepša za svog muža, htela sam da se sa mnom ponosi. Neka se ponosi u lažnim utvarama, neka barem tako bude sretan.

Dominik me je u tim trenutcima samo promatrao i nije govorio ništa.

"Dom? Tu si? Nisam te primetila."

"Koji sam ja sretnik. Imam najbolju ženu." Rekao je promatrajući me i diveći mi se.

Tada sam prvi put osetila kako je njemu zapravo bilo neopisivo lako verovati i njegovim namerama, dapače, kako sam se možda i prevarila kad sam odma odlučila odbiti sva njegova možebitna nastojanja i biti što hladnija prema njemu. A nije to zaslužio. Zaslužio je mnogo više, a ne nevernicu kao mene.

"Dom, obožavam te." Ovila sam se mu oko vrata, a njemu je to laskalo. Udario me je po zadnjici i zavodnički me poljubio.

"Ako si spremna idemo, vodim te na jedno mesto." Rekao je.

✎

"Ali dovoljno je vremena da ti pokažem nešto. Veruj, svidet će ti se."

U trenutku sam se setila Jašinih reći.

✧

Trgnula sam se i nasmešila se Dominiku. Pružila sam mu ruku i kao damu izveo me je iz kuće. Odvezli smo se do restorana koji se nalazio na 19.stom katu ogromne zgrade. Sve je izgledalo tako divno, prelepo. Pogled je bio uzbuđujuć. Naručili smo jelo i piće, tada se u mene zagledao, oči su mu sijale.

"Oprosti mi Sofia, ako sam negde pogrešio." Rekao je.

Dominik je bio oštar i opasan, ali ljubav prema meni nikad nije krio. Vešto je izražavao svoje emocije i osećanja. Bio je pažljiv i trudio se da mi u svemu ugodi. Po strani ako ostavimo posve malo negativnosti u našem braku, on je savršen, idealan muškarac.

Znala sam da sada on iskreno uživa u mome društvu, da ga veoma zanima ono što mu imam za reći, pričati. A ja sam samo gledala pažljivo u njega i grizla se u jezik kako me je izjedala savest i karma kucala mi na vrata.