𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

17. • 𝐌𝐫𝐳𝐢𝐦 𝐭𝐞, 𝐩𝐫𝐨𝐤𝐥𝐞𝐭𝐧𝐢č𝐞 •••.

Jaša: "Nedostaješ mi, malena.."

Sofia: "I ove noći radiš mi o glavi...

Jaša: " Želim da ti malo kvarim tu samoću.

Sofia: "Ti i jesi tu samo da mi sve pokvariš."

Jaša: "Očito sam znao put do tvog pakla.

Sofia: " Udario si tamo gde sam najviše tanka.

Jaša: " Sanjat ću te ove noći."

Sofia: "A ja tebe sanjam i kad ne spavam.

Ostavim telefon i još jednom osmotrim Dominika koji spava pored mene. Gorka suza mi se slije niz lice. Koliko sam prokleta, mrzim sebe ali pomoći mi nema. Znam da boli. Znam da sigurno boli, ali ja kao da ne mogu da marim za to.

Opet ne mogu da spavam. Znam da imam problem, što je više nego očito.

Drugi! Čovek drugi. A ne, ja što sam uvek mislila da nikom ne bi na svetu dala svoje srce, dala sam ga Dominiku. Opasnom čoveku koji za sebe ne veže samo dušom već i okovima. Oduvek tako pisano je..

Nebo je mene dalo njemu, moj život sav je jamstvo bio da ću ga sresti između hiljadu ljudi. Znam, bog je njega uputio da do groba bude moj zaštitnik.

A meni u snove sada dolazi drugi, i neviđen mi bio mio, njegov pogled me je svud proganjao, a u duši odzvanjao mi njegov glas. Ne, nije mi se san to snio, jer čim sam videla Jašu, ja sam znala, sva premrla i usplamsala, i rekla: On je ovo bio!

Dominik bledi u pusto priviđenje i to me boli. Boli ova neznalost jer znala sam da je Dominik večan, a Jaša sigurno nešto prolazno. Pomakao kroz noć kao sena, nad uzglavlje se moje sagnuo i šapnuo mi reči nade strasti pune i iskrene?

Tko je on?

Čuvar moje duše mlade, ili kobni duh što kuša mene?

Ne mogu da utišam glas koji me guši, što vrišti ime njegovo. Gde je njegov dodir bio, tamo koža me peće. On je moj šampion.

*•.¸♡ ♡¸.•*

Neka bude tako! Što da krijem?

Milosti Jašinoj dajem sebe, pred njim suze bola lijem, i molim zaštitu od njega.

Zamislite, ja sam ovde sama i nikog nema da me shvati, sustajem i moj um se slama, a nemo moje srce pati.

Dan je bio kišan, ali ja nikada nisam kiši pridavala preveliku pozornost. Nisam bila jedna od onih što gunđaju na kišu, što gunđaju na vetar, pa onda opet, ali samo u drugo doba godine, na toplinu, na sunce, na sparinu.

Mimo sam u životu prihvaćala svaku kap kiše i svaki osmeh sunca i ne obazirući se pritom previše na vreme i nedaće koje bi me u nekom trenu snašle. A snašle su me sve moguće što su mogle.

Ipak sam se jutros osećala veoma uznemirenom. Nisam spavala, a Dominik je ustao i spremao se da idemo na doručak. Srce mi je treperilo, strah mi je prožimao čitavo telo, udovi kao da su mi bili oslabeli, noge kao da su me jedva držale, a ruke bile potpuno nesposobne uloviti čak i običnu olovku.

"To je od kiše. Mora da je zbog ovog groznog vremena." Uveravala se iako sam u dubini duše osećala kako nije i ne može biti to.

Doduše, možda mi je tlak pao, učinilo mi se na tren sasvim dobrom argumentacijom, ali veoma sam skoro napustila i tu pomisao. Pogledala sam se u ogledalo i iskreno si i jasno priznala kako mene muče samo moje misli i ono što sam učinila, odnosno nisam učinila.