𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

38. ♥ Dokaži da je vredno ♥

Dominik Cocker:

Po povratku i odlazim ravno do svoje sobe. Dodirnem bele plahte na kojima je ona nekada sa mnom spavala s tolikim zadovoljstvom da je to naprosto nemoguće opisati rečima.

Sofia. Moja Sofia. Ponavljam u sebi. Ne znam da li sam besan više, ili sam se predao sudbini. Kao idiot uzimam telefon u ruke, zovem je. Govorim joj da ću doći. Govorim joj da me čeka.

Budala.

Otišao sam u Danijev stan gde je boravila trenutno. Danija nije bilo, vrata si bila otključana. Ušao sam tiho, da me ne čuje. Bile su u sobi.

Janja je prati, ponavlja njezine geste i reči, ali tu radost koja je toliko vidljiva na Sofijinom licu ne može se ne zametiti. Iz razgovora s njom znam da se uvek volela igrati lutkama, ali videti to uživo poseban je doživljaj. Obuzima me istinska radost dok tako promatram njih dve.

Taman kad sam im se nameravao pridružiti Janja me ugledala. Žurno je odložila svoju lutku, šeprtljavo mi potrčala u zagrljaj. Sagnuo sam se prema njoj, a njezine malene ručice ovile su se oko mog vrata.

Stisnula me čvrsto kao da me nikada ne želi pustiti iz zagrljaja. Ljubim ju u rumene obraščiće ni sam ne znam zašto, a ona mi uzvraća iskrene, nežne, najlepše poljupce na svetu. Smeška mi se, gleda me divnim očima.

"Tata, ti si mi najdraži muškarac na svetu, beskrajno te volim! Neka si došao!" Govori mi s dečijom iskrenošću.

Pogledam u Sofiju, koja mi očima namigne da bi trebao nešto da kažem, odgovorim. A šta?

"I ja tebe beskrajno volim. Janja, kad još malo porasteš, promenit ćeš mišljenje i zasigurno ti više neću biti najdraži muškarac na svetu. Ta će uloga biti rezervirana za nekog frajera koji će ti ukrasti srce. Ako ja to budem dozvolio." Dodam na kraju.

"Nikada nikog neću voleti više od tebe. Ti ćeš zauvek ostati moj broj jedan!" Frfljala je Janja.

Vidi se da ju je Sofia rodila. Nije prestajala da priča. Od njezinih reči odma mi je toplije oko srca. Njezine ručice, njezino lice, dečije poštenje i ljubav beskrajno su mi vredni, to je najdragocjeniji dar kojeg sam ikada dobio. 

Izašao sam iz sobe, i tada mi se pridružila Sofia.

"Je l' sve u redu, Dom?" Upitala je i pokušala se priviti uz mene.

"Sve mi je novo. Nikako da se priviknem na sve." Iskreno sam joj priznao.

"Polako, ali Janja te obožava. Sve vreme sam joj pričala o tebi." Rekla je.

"E?" Okrenuo sam se prema njoj. "A šta si joj pričala?" Podigao sam obrvu.

"Sve dobro, uglavnom." Zamucala je

"Pa zar se za mene i ima reći nešto loše?" Upitao sam.

"Ne, nikako. Nisam joj objašnjavala zapravo tko si."

"To i ne mora da zna dete od pet godina." Oštro sam reagirao.

"Ali jako brzo će u društvu shvatiti tko je Cocker Dominik."

"Legenda." Dodao sam.

Zadržala se, iako se htela osmehnuti. Odmerio sam je od glave do pete. Primetila je da ju gledam.

"Dom.." Nečujno je prozborila.

"Šta je? Gledam."

"Šta gledaš?" Upitala je.

"Gledam te i razmišljam... Kako bi ti ga zavukao ono na brzinu barem, ispod te.. Haljine ili šta je ta krpa koju nosiš na sebi?"

Prasnula je u smeh. "Dom, znaš da te volim, ali možda bi pre toga trebali razgovarati. Ozbiljno. O svemu."