𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

11. •~˜¨ 𝔘ž𝔦𝔳𝔞𝔪 𝔡𝔞 𝔱𝔢 𝔪𝔲č𝔦𝔪 ¨˜~•

Nakon što je Dani otišao. Osetila sam prazninu. Pa do kad ću samo gledati kroz ove prozore kao zatvorenik? Razmišljala sam na glas.

"Uvek."

Opet on. Tražio je svaku priliku da mi bude blizu.

U čudu sam ga pogledala.

Nisam se više sećala razgovora od samo pre nekoliko trenutaka i nije mi bilo jasno kako mu je palo na pamet da opet dolazi i remeti moj mir.

Nakon što sam došla k sebi, malčice sam stala i promotrila ga kao da želi dokučiti šali, ili doista želi voditi neki smislen razgovor. Na kraju sam mu ne odveć oduševljeno, ipak pojasnila.

"To je moja obaveza. Do smrti ako treba, ja ću sve pretrpeti. Jednom će doći lepši dani za mene i Dominika." Nesigurno sam rekla.

Nisam želela nastaviti govoriti o temama koje su mi bile bliske ne bi li na neki način uplašila Jašu, ali on kao da se uplašiti nije dao, kao da je odlučio pokazati mi koliko je samouveren i kako ne postoji osoba kojoj on ne može parirati. Na trenutak mi se učinilo da možda i cenim tu njegovu osobinu.

Ne prvi put sam se u našem razgovoru, u svojoj nelagodi povukla i oborila svoj pogled. Jaša mi je i dalje stajao neobično blizu, jasno uzurpirajući moj privatan prostor, ali sada mu to i nije bilo tako mrsko. To me je, doduše, činilo nadasve nemirnom, ali nisam taj osećaj sada interpretirala kao nešto veoma loše.

Ponovno sam na trenutak pogledala u njegove oči, a zatim panično bežeći njegovom prodornom pogledu spustila glavu nešto niže i stala promatrati njegove ruke. U šumi neobičnih tetovaža zametila sam tetovažu zmije.

"Tako si neverovatna..." Izrekao je tada gotovo fasciniran te sam baš zbog te preteranosti bila uverena kako je sve obična gluma.

Pogledala sam ga na trenutak, ali nakon tih njegovih za mene tako razočaravajućih reči i tona, u potpunosti sam se spustila na zemlju i umirila.

"Jednostavno volim svog muža. I ništa ne može narušiti naš brak. Ti si prolazan. Morat ćeš se pomiriti s tim." Mirno sam odgovorila i slegnula ramenima želeći mu pojasniti kako nije potrebno naglašavati očigledno.

Točno sam znala tko sam, šta sam i koliko vredim. Bila sam sama sebi naprosto super i nisam trebala potvrdu nekog markantnog stranca za to, koji me odlučio poševiti. Jednom. Dvaput?

Ipak, ni Jaša se nije dao.

"Da, vidim strast. Zavidim ti zapravo." Kao da je zajebavao.

Da se nije desilo to što se desilo i ponovilo, bila bi drugačija, verovatno bi ovaj razgovor primila kao samo to. Običan, najobičniji, smešan, malen razgovor dvoje odraslih ljudi koji sasvim logično imaju neke određene spoznaje jedno o drugome.

Ali ja nisam bila obična. A ne toliko ni nevina. Pogotovo u društvu muškaraca, nisam imala živaca ponašati se kako bi oni to zapravo želeli ili kako sam ja mislila da se ponašati treba.

Možda je sada bilo pravo vreme da ga priupitam o njegovom poslu, o njegovoj strasti, ali kao da nisam ni želela voditi razgovore o takvim stvarima. Mene trenutno nije zanimalo ništa osim kako da spasim sebe i svoj brak koji će biti razoren ako se sazna za moju avanturu, što nikako nisam želela. Ostati bez Dominika, bio bi mi hladan tuš.

Okrenula sam na trenutak glavu i gotovo u čežnji pogledala po kući u koju sam zakoračila kao sretna žena. Pitala se šta li je prošlo po krivu da sam se baš morala uplesti u ovo sranje s Jašom. Da, sranje. Osim sranjem ovo drugčije ne mogu nazvati.

Bacivši ponovno pogled na Jašu, shvatila sam kako sam mu time jasno iskazala svoju slabost i kako sada oboje možemo zaključiti kako me je misteriozni gospodin Jaša jasno svladao i pokazao kako on gospodari sa mnom, a nikako ja koliko god se to trudila.