𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

33. ᴇᴍᴏᴛɪᴠɴɪ ɪɴᴠᴀʟɪᴅ 💙

Dominik Cocker:

Možda bi ovo jutro dočekao sa osmehom da nisam celu noć pre toga razmišljao o Sofiji. Kao niz reku je moja bol zaplovila, iako sam lagao sebe sve vreme kako ću ostati hladan i imun na nju. Počela me je opsedati i uskoro sam znao kako mi pomoći nema.

Veronika je dočekala svoje prijateljice, kume, šminkere i stiliste koji će ju pripremiti na današnji dan koji je tako željno iščekivala.

Video sam ju kroz vrata, već je bila u venčanici.  O, kako lepu mi ju je doneo Bog. Nema sumnje da je anđeo, kojem sam ili ću tek polomiti krila. Slutim. Jer nitko me na svetu tako nije voleo iskreno i bezgrešno. A ja...

Njeno lice je kao smiraj, ona je nota u mome životu koja svira melodiju spasa od kojeg bežim, jer ja očito samo tonem u brezno otkad se pojavila moja bivša žena koja me opsela već samo svojom pojavom.

Veronika je sanjala sreću, a ja sam bio tiran. S njom mogu imati sve, a to sve uništavam svake sekunde, svakog trenutka dok gledam u nju, a zamišljam drugu ženu. Hteo sam je voleti ali nisam uspeo. Sada kažnjavam samog sebe i vodim ju pred oltar, nadam se da će me usrečiti ili da ću barem ja nju, pa da se osetim korisnim.

"Dom!" Povikala je kad me ugledala i rukama sakrila svoje lice, a kao da je mogla to divno telo u beloj venčanici ispred mene.

"Ne gledaj, Dom! Donosi nesreću! Ne smeš da me vidiš!" Vikala je kao mala devojčica ispred mene, a ja sam ju samo povukao u zagrljaj.

"Ne veruj u takve stvari!" Poljubio sam je i stisnuo uz sebe.

"Ne mogu da verujem da se ovo dešava, Dom. Postat ću tvoja! Samo tvoja!" Radosno je vikala, i uzvraćala mi zagrljaj.

Nisam znao da reagiram, osim što sam osetio toplinu u telu, a videvši nju u belom podsetilo me je na dan venćanja kada je tu belu haljinu nosila žena koja mi je uništila život i uzela veru u njega i u bolje sutra.

Ne želim razočarati devojku koja sada tako ponosno stoji ispred mene. Koja je ponosna što će nositi moje prezime, nazivati se mojom i biti uz mene. Ona se toliko raduje da sam i ja zbog toga sretan. Draga mi je, dobra je devojka. Ali nisam više siguran da li ju volim otkad se u moj život vratila prokleta Sofia.

Svi su nestrpljivo čekali njezin izlazak. Nakon što sam napustio sobu gde se Veronika spremala, vreme kao da je netko juri brzo je prolazilo.

Ona i ja. Moja Veronika. Anđeo, kako sam ju nazivao, stajali smo i nervozno čekali matičara.

Tako lepa je bila, nisam mogao da je ne gledam. Sve je izgledalo kao iz bajke. Ona je pristala postati moja istog trenutka kad me upoznala. Veronika svoju ljubav nije krila. Bila je verna, gledala me kao Boga, volela me više od svog života. Mlada. Zaljubila se. Zavolela je.