𝐷𝑖𝑣𝑙𝑗𝑎𝑘 ✔

8. ➶ 🔥 𝙿𝚘𝚔𝚕𝚘𝚗𝚒 𝚖𝚒 𝚜𝚊𝚖𝚘 𝚓𝚎𝚍𝚗𝚞 𝚗𝚘ć ➷

🔥

Zar neverstvo, to? Valjan to je trud, bludnika izdati, osujetiti blud. (William Shakespeare)

Ne želim izaći. Ako ga moj pogled sretne, ja završavam ovde ovu priču. mogla bi lako posustati. Zar u meni toliko želje i snage ima? Nemoralna i bludna ponuda. Ne mogu ovo da prihvatim. Ne želim da izdam sebe. Svakim korakom sve je bliže mojoj ludosti. Prvi put netko me opio ovako.

Imam priču s Dominikom. On je posve drugačiji. Ali emocija koju mi budi Jaša, neopisiva je. I netko da me pita pa kako? Ne znam kako. Njegova pojava me opija i obara s nogu. Njegov baršunasti glas koji para uši, ne može da čoveka ostavi ravnodušnim. Mene ne. Vuče me ka sebi kao Sahara. I on nije fatamorgana, on je realan.

Čujem korake ispred vrata, znam da je tu. Stojim ispred njih. Naslonjena s leđima. Okrenem se i osetim njegovu blizinu. Tišina. S druge strane tišina ali disanje kao da mu osetim pored sebe. Rukom prođem po vratima kao obezumljena osoba, vredna pokušaja za testiranje lekova za lude, ali za mene leka nema. Ja ludim. Potpuno sam izgorela. Ali još držim kontrolu. Ne znam do kad. Ne znam kako?

Neizlečivo.

Bolesno.

"Otvori Sofija." Rekao je tiho s druge strane. Dovoljno poželjno da bi mu sada skočila oko vrata i s ovim životinjskim nagonom koji u meni budi uništila telo u um.

"Treba mi mir. Želim biti sama."

"Dominik je na telefonu, želi razgovarati s tobom."

Otključala sam vrata, i uzela telefon. Javila sam se mu. Ja sam bila nedostupna jer mi se baterija ispraznila. Zanimalo ga je da li smo stigli i da li je sve u redu. Sve sam potvrdila i u njegovom glasu čula sam zabrinutost. Briga je to velika. Znam kako mu je, ali zato on nema pojma o tome kako je meni s ovim mogućnim čovekom sama. Ne zna za poremećaj u mojoj glavi, ne zna koliko mi nedostaje, ne zna da ludim.

Prekinuvši vezu, htela sam zatvoriti vrata, ali Jaša mi je to sprećio sa svojom snažnom rukom.

"Šta radiš?" Upitala sam oštro.

"Naručio sam pizze. Ajde da jedemo."

"Nisam gladna. Izvoli, prijatno." Ponovo sam pokušala da zatvorim vrata ali on to nije dozvolio.

"Rekao sam da jedemo." Bio je oštriji.

"Ma tko si ti da mi govoriš šta ću ja da radim?!" Viknula sam.

"Dominikov zaposlenik." Rekao je smireno, i za ruku me povukao iz sobe. Ne jako, samo toliko da sam bila van.

Sišla sam s njim iako na silu. Nisam ga želela u blizini. Ali morala sam, jer ako bi mu se protivila, možda bi u njemu mogla da probudim Divljaka kakvog ne želim da vidim. Ili ipak u njemu možda živi neko čudovište?

Seli smo gde smo ranije sedeli i pili čaj. Celi prostor mirisao je pizzom. Jeli smo u tišini. Pratila sam njegovu mimiku obraza. Gledala sam ga od glave do pete kao idiot i poremećena osoba. Kao da nisam svoja, pratila sam njegovo kretanje. Gledala sam ga kako jede. Njegove tetovirane ruke, njegove zelene oči koje upijaju u sebe. Njegovo jako telo, pa te ruke na kojima se vene vide.

Primetio je da ga gledam, ali nije prestajao da jede, već je zadovoljeno i dalje grickao komad pizze, što je čak i njega tako seksi jeo da bi mu iz tih usta i otrova pila.

"Ništa još nisi pojela." Rekao je, a ja shvatila kako sam bila zauzeta seksi filmom ispred sebe da nisam uzela niti zalogaj.

"Jest ću." Zagrizla sam pizzu.