Fatalna opsesija

25.

"Bol je nužan. Bol je život. Bez bola nema radosti." ― Rik Jensi

"Nisu sve rane vidljive." ― nepoznato

"On je kao Svengali... To znači neko ko je manipulativan. I više od toga: neko ko vas tera da mislite da vam je potreban da biste bilo šta postigli." ― En Biti

"...I want to heal, I want to feel,
What I thought was never real
I want to let go of the pain I felt so long (erase all the pain 'til it's gone)
I want to heal, I want to feel
Like I'm close to something real
I want to find something I've wanted all along
Somewhere I belong..."

- Somewhere I belong – Linkin Park

Poglavlje 25

Tokom celog života odbijala sam da priznam da osećanje odbačenosti postoji i da vlada mnome. Dugo sam ubeđivala sebe da je ono što mi se dešavalo prolazno i da samo moram da ispravravim neke stvari i onda će moj otac konačno početi da me gleda na drugi način. Bila sam svesna toga da sam trn u njegovom oku, ali sam se opet nadala da se sve to može promeniti. Upravo iz tih razloga, njegove reči, a posebno njegov pogled pun mržnje, pogodili su me poput najsnažnijeg uragana, izbivši mi svaki atom kiseonika iz tela.

Nisam ni osetila bol u kolenima kada sam se srušila na pod. Osećala sam težinu u grudima i polako sam gubila mogućnost disanja. Bilo mi je teško. Suze nisu prestajale da padaju a vid mi je bio potpuno mutan. Sve vreme sam uzimala duboke uzdisaje kako bih imala barem neki dotok kiseonika u plućima. Osećala sam se kao da ću svakog trenutka da izgubim svest. Drhtala sam, bilo mi je užasno hladno a opet sam bila obavijena znojem koji je nekontrolisano isparavao iz mog tela. Otkucaji srca su mi bili sve slabiji a ja, koliko god pokušavala da se unormalim, bilo mi je sve gore.

Jedva da sam registrovala Mateove ruke oko mog sitnog i u tom trenutku jako krhkog tela. Pribio me je uz sebe, prislonio moju glavu na njegova pleća i neprestano mi ljubio teme glave kako bi me smirio. Njegovi otkucaji srca, koji su inače bili umirujući, sada su imali suprotan efekat. Želela sam da se skloni od mene, da budem sama u svom bolu, samoći i samosažaljenju. Želela sam da me svi ostave na miru i da me puste da polako tonem u svom ništavilu.

„Ljubavi?" – Mateov glas je pokušao da me vrati nazad. Da nisam bila toliko u svom svetu, verovatno bih se nasmejala zbog načina na koji mi se obratio. Tako nežno i čedno, potpuno suprotno od onoga što je on zapravo bio.

Nisam mu odgovorila, nisam ni mogla. Previše sam bila zauzeta sažaljevanjem same sebe, polako shvatajući da gubim sve.

„Biće sve u redu." – ovog puta nisam uspela a da ne ispustim sarkastičan, pomalo histeričan smeh.

Mnogo puta u životu sam čula ovu rečenicu, i to ne samo kada je bila izgovorena meni, nego i kada sam je i ja sama izgovarala drugima. Svaki put sam znala da nema svrhe, da je to čista glupost i da nema nikakvog smisla. Čak ni ne dovodi do boljitka osobi kojoj je namnjena jer je i ona sama svesna da je to apsolutna glupost. Možda sve i bude u redu, ko zna, ali u trenutku kada neko doživljava tako snažne emocije taj pokušaj pruženja jedne vrste mira ne znači ništa. Ponekad, to čak ni nije pokušaj pruženja pomoći. Ljudi nekad ni sami ne znaju kako da pomognu a osećaju socijalni pritisak da moraju nekome da olakšaju i na neki način ih nateraju da se osećaju bolje. Ali to je potpuno pogrešno i samo čini situaciju gorom za obe strane.

Ispustila sam tihi vrisak kada je Mateo stavio ruke ispod mojih kolena i oko mog struka i podigao me kod sebe u naručje. Na trenutak su mi crne misli odletele iz glave od straha. Obavila sam svoje ruke oko njegovog vrata kako ne bih slučajno pala i zagnjurila glavu u njegov vrat. Nežno me je poljubio u čelo i zaputio se uz stepenice ka njegovoj sobi. Vrlo brzu nas je odveo do željene destinacije. Spustio se na krevet prekriven tamno plavom, svillenom posteljinom. Postavio me je da ležim preko njegovog tela, namestivši mi glavu na njegovo rame. Polako je prineo ruku mojoj kosi i nežno počio da prstima prolazi kroz pramenove sada već divlje, razbarušene krune.