Fatalna opsesija

32.

"No partner in a love relationship... should feel that he has to give up an essential part of himself to make it viable." – May Sarton

"You can't change someone who doesn't see an issue in his actions."

"Sometimes the best revenge is to smile and move on."

"Love has no middle term; either it destroys, or it saves. All human destiny is this dilemma. This dilemma, destruction or salvation, no fate proposes more inexorably than love. Love is life, if it is not death. Cradle; coffin, too. The same sentiment says yes and no in the human heart. Of all the things God has made, the human heart is the one that sheds most light, and alas! most night." ― Victor Hugo

"Don't want your hand this time, I'll save myself Maybe I'll wake up for once"

- Evanescence – Going under

Poglavlje 32

Nisam bila iznenađena kada se samo nekoliko minuta nakon što sam otišla od Pavla, Mateo pojavio i preprečio mi put. Ustuknula sam na trenutak od njegovog razjarenog pogleda. Želela sam da se pravim da me njegovi postupci nisu doticali, da ne postoji ništa što je mogao da uradi što bi mene poremetilo, ali oboje smo savršeno dobro znali da je to bila potpuna i apsolutna laž.

Plašila me je činjenica da i nakon svega što mi je uradio, nakon što me je naterao da se osećam slomljeno, da sam ga ja još uvek volela. Moje emocije prema njemu, koliko god donekle bila uplašena, povređena i besna, se nisu promenile. Pitala sam se šta mora da uradi kako bih prestala da osećam ono što osećam. Samo jedan njegov pogled je bio dovoljan da u meni izazove reakciju, kakva god ona bila.

Čak i u trenutku kada je stojao ispred mene sa crnilom u očima i pogledom kojim kao da me je ubijao, moje srce je poskočilo. Kako sam dozvolila da se toliko dam jednoj osobi bilo mi je neshvatljivo. Nisam želela da posustanem, čak štaviše, odbijala sam da to uradim. Međutim, svaki put kad sam ga ugledala, kada bi mi se obratio ili jednostavno poslao neki gest kojim je želeo da dokaže, po njegovim rečima, da sam njegova, nešto u meni se lomilo. Bila mi je potrebna neverovatna snaga da se izborim sama sa sobom, ali to je bila jedina prava stvar koju sam morala uraditi. Ako ponovo pokleknem, ima li povratka?

„Polazi." – ljutito mi je naredio, hvatajući me za ručni zglob.

Pokušala sam da izvučem ruku iz njegove, ali mi to nije dopustio. Iznervirano sam ga pogledala i još jednom se potrudila da istrgnem zglob koji je toliko snažno držao da sam imala utisak da je bio zalepljen za njega.

„Ne opiri se, ‚nema svrhe." – hladno mi je rekao, okrenuo se i počeo užurbanim koracima da juri u pravcu njegovog prepoznatljivog automobila, vukući me za sobom.

Par puta sam pokušala da se oduprem tako što sam zakopala noge u mestu, ali on je bilo daleko jači od mene. U jednom trenutku mu je to preselo, pa se okrenuo i, iskoristivši moje iznenađenje, podigao me i prebacaio preko ramena. Ispustila sam uzvik na taj njegov potez, ali ga to nije omelo, već je još odlučnije nastavio da korača ka crnom čudovištu. Počela sam da ga udaram rukama po leđima, kako bi me spustio na zemlju, ali ni to mi nije pomoglo.

Bilo mi je neverovatno kako niko nije primetio ili reagovao na ono što se događalo. Bili smo malo odsečeni od ostatka ljudi zbog moje genijalne odluke da se nakon razgovora sa Pavlom priberem tako što ću se odvojiti od svih i na miru razmisliti o svemu. U kom trenutku sam zaboravila da imam patološki posesivnog bivšeg dečka koji bi me nesumljivo pratio u stopu, nisam ni sama znala, ali sam se uveliko kajala.

Nedugo nakon što sam odustala od povređivanje same sebe, s obzirom da njega nije mogao neko daleko jači od mene da povredi a ne ja sa mojim patetičnim udarcima, napokon smo došli do ciljane destinacije. Međutim, čak me ni tad nije spustio na zemlju. Otvorio je vrata automobila, smestio me na sedište i učvrstio pojas za vezivanje. Pre nego što sam uopšte mogla da načinim korak ka izlazu, on je već bio zalupio vrata i zaključao ih. Pojurio je na drugu stranu i ubrzo se smestio na vozačevo mesto, ne govoreći ni jednu jedinu reč.