Fatalna opsesija

2.

"When love is bloody like that, it's hard to remember what love really is."
― Megan D. Martin,

A mi smo još uvek potpuno vezani jedno za dugo. Ona poluživa a ja polumrtav.

― Viktor Igo

Drugo poglavlje 

Jarka svestlost pokušava da me probudi iz najvećeg blaženstva koje postoji na ovoj zemlji – sna. Polako otvaram oči, proklinjući sebe što nisam stavila nešto preko prozora sinoć kako me ništa ne bi ometalo. Ne mogu da verujem da se to desi svaki put, počinjem da sumnjam da me neko sabotira.

Snažna bol u glavi tera me da što pre ustanem iz kreveta, mog divnog, toplog, udobnog kreveta. Stavljam ruku na čelo u pokušaju da suzbijem bol, ne shvatajući zašto se osećam kao da mi neko šipkom probija mozak.

Najednom, kao da su na hiljade slika bile transporotovane u moj mozak, setila sam se svega što se desilo prethodne večeri, naježila sam se na samu pomisao nečijeg imena.

Njegove tamne oči su u tolikoj meri očaravajuće da se pitam da li je uopšte ljudsko biće. Ima sve predispozicije da to opovrgne. Nikada ni jedan muškarac nije ostavio tako snažan utisak na mene. Nije bilo u pitanju samo njegova fizička lepota, koja je bila jedinstvena, sama njegova pojava nije bila ovozemaljska. Njegov stav, držanje, primoravli su na poslušnost, nije bilo potrebno da dva puta razmisliš pre nego što bi doneo zaključak da je bolje da mu se potčiniš. Njegova dominantnost me je privlačila više nego išta drugo u mom životu.

Pitala sam se kako bi bilo pripadati tom muškarcu. Nikada nisam upoznala nekog koji podseća na njega. Moje dosadašnje veze uglavnom uglavnom kratko trajale. Jedina ozbiljna veza koju sam imala bila je sa mojim poslednjim dečkom, Stefanom, sa kojim sam I dalje u dobrim odnosima. Ali nešto mi deluje da bi, sa tim mračnim muškarcem, bilo drugačije.

Iz misli me je prekinuo slabašan zvuk koji je neodoljivo podsećao na video poziv. Pokušala sam da uzmem telefon sa noćnog stočića što je bila nemoguća misija, uglavnom zato što on ni nije bio tamo.

Zbunjeno sam pogledala oko sebe u pokušaju da ga pronađem. Moja soba je bila iznenađujuće sređena. Odeća od sinoć je uredno složena na stolici pokraj radnog stola, skoro da ništa nije bilo razbacano. Zidovi su bili nežne krem boje. Jedan od njih, največi, bio je prekriven led sijalicama oko kojih su bile prikačene male štipaljke koje su držale slike mojih prijatelja sa mnom. To mi je bio omiljeni deo stana, nikad mi nije dozvoljavao da se osećam usamljeno.

Spustila sam pogled I ubrzo ugledala uređaj koji mi je povećavao glavobolju svojom zvonjavom.

Kako je uopšte dospeo tu? - pitala sam se

Nerado sam ustala iz kreveta I došla do sredine sobe gde je, zlokobni stvor, nastavljao da zvoni na čupavom belom tepihu. Bilo mi je neverovatno to što neko još uvek ne odustaje od toga da me zove.

Besno sam uzela telefon u ruke I videla da je u pitanju grupni video poziv sa mojim najboljim drugaricama. Brzo sam se javila jer nisam želela da me čekaju još više.

"Znam da ne možete živeti bez mene, ali šta mislite da me sledeći put pustite da spavam još malo?" – rekla sam im čim sam se priključila. Nisam mogla da izdržim a da se ne nasmejem videvši da su sve tri istovremeno prevrnule očima.

"Daješ sebi previše za pravo." – Sara mi je uzvratila. Poslala sam joj vazdušni poljubac na šta je ona ponovo prevrnula očima.

"Nije sramota priznati to, znaš." – namignula sam joj.

"Da li bi trebalo da ponovo prevrnem očima, dovoljna mi je i trenutna glavobolja." - pretpostavljam da bi mnogi ljudi mislili da se trenutno prepiremo, međutim, naš odnos je oduvek ovakav, tako se najbolje zabavljamo.