Fatalna opsesija

16.

Vukovi kojih moramo da se bojimo jesu oni u ljudskim kožama.

- Džordž R. R. Martin

Nijedan čovek ne može zaista znati šta je u stanju da učini, sve dok se ne usudi da skoči.

- Džordž R. R. Martin

Laž se postavlja kao poredak sveta.

- Franc Kafka

Poglavlje 16

Mnogo puta u životu sam čitala o iskustvu ljudi koji su se nalazili u životnoj opasnosti. Kako su se tada osećali, o čemu su razmišljali. Međutim, ništa od toga nije moglo da me pripremi na stanje u kojem sam se našla kada je vazduhom odjeknula pucnjeva. Prvo je nastupila paralizovanost, period u kome ništa nisam osećala. U realnom vremenu je trajao verovatno nepunu sekundu, ali u mojoj glavi je to izgledalo kao da su u pitanju sati. Uvek sam smatrala da ne postoji trenutak kad čovek ne misli ni o čemu, pa ipak, moje uverenje je opovrgnuto na okrutan način. Ne sećam se šta se tada dešavalo ni oko mene ni sa mnom. Jedino u šta sam sigurna je to da sam osećala jedno krupno ništa. Odmah zatim je usledilo stanje panike. Počela sam nekontrolisano da se znojim, srce mi je lupalo kao ludo a disanje mi je billo neujednačeno i teško. U tim trenucima je postojala samo ogromna nužda da nestanem odatle i pojavim se na nekom sigurnom mestu. Adrenalin je strujao u mojim venama moleći me da krenem u akciju.

Zbog tih dešavanja u mom organizmu nisam ni osetila kada mi je Mateo obavio ruke oko struka, podigao me i brzinom svetlosti odneo do najbližeg štanda. Ušao je unutra zajedno sa mnom kako bi nam našao zaklon. Tek u trenutku kada me je spustio na hladnu zemlju i spustio se na kolena pored mene, sam shvatila šta se dešava i ušla u treću i najintenzivniju fazu reagovanja na pucnjavu.

Strah. Najstrašnije osećanje na svetu. Gore od zabrinutosti, besa, tuge. Nepredvidivo, može da utiče na čoveka na dva načina. Da ga parališe i potpuno veže za osećanje propasti, dajući mu prizvuk bespomoćnosti koja potpuno ruši njegovo samopouzdanje. A opet, nekoga motiviše, podstiče na akciju, dajući mu snagu koju ni sam nije znao da poseduje. Nažalost, ma koliko god kategorije nekada bile crno-bele, sa jasnim granicama i poptuno suprotne, uvek postoji neko ko ne može da se svrsta ni u jednu, ko je negde između, Imajući u obzir kakvu sreću imam kroz život, ja sam jedna od tih izuzetaka.

„Mateo, šta se dešava?!" – podigla sam glas. Negde duboko u sebi sam bila svesna da verovatno ni on sam ne zna odgovor na to pitanje, ali mi je bilo potrebno neko objašnjenje, makar i lažno. Pllašila sam se nepoznatog.

„Ne znam." – kratko je odgovorio. Glas mu nije drhtao, srce mu nije lupalo kao ludo u grudima niti je teško disao, nije ni malo delovalo da ga situacija pogađa. Ipak, kap znoja koja mu se lila niz lice je bila mala, ali jasna naznaka da nije smatrao čitavu situaciju naivnom.

„Mateo?" – pokušala sam još jednom u očaju, još uvek ne spuštajući ton glasa.

„Ućuti i pusti me da razmislim!" – viknuo je na šta sam se ja trgla. Poslušala sam ga, nije da je bilo šta drugo bilo opcija.

Unutar štanda smo bili bar delimično bili skriveni od spoljnog sveta. Iako sam i dalje mogla da čujem pucnjavu i vriskove ljudi, barem nisam ništa videla, što je bilo barem neka vrsta utehe. Nažalost, nisam sigurna koliko sam isto to mogla reći za Matea.

Još uvek se bio pored mene sa rukom oko mog struka. Pretpostavljam da je želeo da se postara da budem na zemlji sve vreme i da se ni na sekundu ne podignem gore i dođem u bilo kakvu opasnost. Svake sekunde je postajao sve napetiji. Bilo je očigledno da mu je mozak radio sto na sat u pokušaju da nađe rešnje za ovu situaciju. Želela sam da mu pomognem, da smislim nešto što bi nam pomoglo, ali uzalud sam pokušavala, kao da mi je čitav um blokirao.