Fatalna opsesija

29.

"I have a hole where my heart should be and nowhere else to go."

― George R.R. Martin

"It is not easy to keep silent when silence is a lie."

― Victor Hugo

"Oh what an ill fate it was that has made me love that man."

― Iris Murdoch

"You promise me heaven, then put me through hell"

- You Give Love A Bad Name – Bon Jovi

Poglavlje 29

Snažan bol u grudima bilo je jedino što mi je govorilo da sam još uvek u životu. Posmatrajući pljusak kroz prozor vozila u kome sam se vozila, mogla sam samo da postojim. Nisam razmišljala. U mojoj glavi je paučina ispunjavala prazninu punu reči. Nisam osećala. U mom srcu je postojala rupa ispunjena crnilom čije se dno nije naziralo. Stanje u kome sam se nalazila gotovo da se nije moglo opisati. Osušena suza koja je ostavila vidan trag na mom obrazu bila je jedina potvrda mog bića. Svet je bio okrut a ja sam bila u njegovom centru.

„Gospođice?"

Negde u daljini čuo se ton. Ipak, nije bio dovoljno snažan da probije paukovu mrežu koja je zarobila moja čula.

„Gospođice?"

Još jednom, malo jači. Mreža je pukla na par mesta, ali još uvek nije izgubila. Držala se poslednjim atomima snage, isto kao i ja.

„Gospođice?!"

Ovog puta, ton je bio previše glasan i uspeo da probije barijeru. Trgla sam se, po prvi put nakon ko zna koliko dugo osetivši kontrolu nad mojim telom. Lenjo sam odvratila pogled sa prozora i kroz ogledalo retrovizora ga spojila sa starim, umornim, zelenim očima.

„Oprostite, nešto ste rekli?" – promrmljala sam. Moj glas je zvučao neprepoznatljivo čak i mojim ušima. Ipak, stranca za volanom nije to zanimalo, verovatno je imao i previše svojih problema. Svako ih ima.

„Gde želite da vas ostavim?" – vrlo prosto i logično pitanje kada se voziš taksijem, a opet, odgovor je bio i više nego komplikovan.

Pogledala sam oko sebe kao da bi mi to pomoglo da pronađem odgovor. Pritisak koji sam osećala da mu odgovorim je bio toliko jak da sam mu promumlala da me ostavi tu par metara niz ulicu. Srećom, imala sam keš u jakni koju sam nosila. Kada sam istrčala iz Mateovog stana nisam ponela ništa sa sobom, nisam ni razmišljala o tome. Novčanik, telefon, torba, sve mi je ostalo tamo, a opet, kao da me nije bilo briga.

Lutala sam ulicama grada za koji sam misila da će mi pružiti novi početak, novu nadu, novo nešto. Želela sam da verujem u to. Morala sam jer je alternativa bila milion puta gora. A ipak, dok su krupne kapi kiše padale na moje iznemoglo telo u tamnoj noći, pitala sam se šta je zapravo istina.

Nisam znala koliko je vremena prošlo, ali besciljno hodanje me je dovelo do dobro poznatog mosta. Nesigurno sam došla do same ivice i naslonila se na ogradu koja je bila jedina prepreka između života i smrti. Duboko sam uzdahnula i spustila pogled ka reci čiji je vodostoj rastao iz minuta u minut zbog pljuska koji je neumorno padao. Bila sam potpuno mokra, kosa mi se slepila uz lice a odeća mi je bila toliko natopljena vodom da mi se potpuno pripila uz telo. Ipak, kao i prethodnih časova, nije me bilo briga.

Pitala sam se koliko dugo mora trajati pljusak koji je harao gradom kako bi se rekla prelila i nastala poplava. Talasi su bili snažni i veliki, agresivni, u potpunom ludilu, isto kao moje emocije. Kao da su imitirale pokrete reke, suze su počele nekontrolisano da mi padaju niz obraze. Nisu mogle da se razaznaju od kapljica kiše, ali nije ni bilo žive duše oko mene koja bi i mogla to da primeti. Grad je bio jezivo tih, bez prolaznika, autimobila, bilo čega sem pljuska. Kao da su poštovali tugu koja je zahtevala da je osetim.