Fatalna opsesija

17.

Ponekad odbijamo da vidimo koliko je nešto loše dok nas to potpuno ne uništi.

- nepoznati autor

Prijatelji su anđeli koji nas pridižu kada naša krila više ne mogu da se sete kako se leti.

- nepoznati autor

Srećan je i veliki zaista samo onaj koji ne mora ni vladati ni pokoravati se da bi mogao nešto biti.

- J. V. Gete

Poglavlje 17

„U uličnom okršaju između dve lokalne bande, koji se dogodio nešto ranije danas, umrle su 5 osobe a desetak je ranjeno, od čega je dobar deo u životnoj opasnosti. Predstavnici ministarstva unutrašnjih poslova nisu želeli da daju više detalja o tome šta se zapravo dogodilo. Javljamo vam se kasnije sa novim informacijama. Sada, prelazimo na sport, kolega..." – Mateo je promenio kanal kada su se vesti završile.

Svo četvoro smo se nalazili u Mateovom stanu. Ja sam sedela na kauču u dnevnoj sobi, glave naslonjene na Mateov vrat i sa nogama prebačenim preko njegovih. Leon i Hana su sedeli na još jednom kauču sa naše desne strane. Vladala je tišina. Niko od nas nije znao šta da kaže. Njih dvoje su bili previše zaokupljeni svojim mislima sudeći po njihovom pogubljenom izrazu lica, a Mateo se ponašao kao da ga ništa od onog što se desilo nije doticalo. Jedna ruka mu je bila zauzeta igranjem sa pramenovima moje kose, dok je drugom držao hladnu oblogu na licu. Izgledao je kao da ne oseća nikakvu emociju, kao da nije ni sposoban da ih ima. To mi je bilo neverovatno s obzirom koliko sam ja sama bila potresena svime što se desilo. Još uvek nisam izašla iz stanja šoka i obradila sve događaje.

„Ne mogu da verujem šta se dogodilo." – promrmljala sam nakon što mi je tišina postala nepodnošljiva. I nisam. Međutim, najgore od svega je bilo to što ni sama nisam znala šta osećam. Mateov dodir mi je ulivao sigurnost, ali postojala je neka težina u mojim grudima koja me je sprečavala da dišem normalnim ritmom. Toliko toga mi se vrzmalo po glavi, a većinu nisam mogla ni da izgovorim. Praktično se nisam ni sećala kako smo se vratili u stan. Toliko sam bila šokirana onim što sam prisustvovala da sam jedva osetila nečije ruke kako me podižu i stavljaju u auto. Jedino čega sam bila potpuno svesna je to da su policijski automobili stigli čim smo mi napustili područje gde se vašar održavao. Tajmnig je toliko bio savršen da sam se pitala da li je zaista bio slučajan. Ostatak puta je izgledao kao da sam bila u delirijumu, jedva da sam bila pri sebi.

„Znam, ni ja." – Hana je rekla i klimnula glavom. Iz nekog razloga mi nije zvučala uverljivo.

„Ali ne razumem." – nastavila sam pomalo konfuzno.

„Šta to?" - Hana me je upitala. Leon i Mateo su nas potpuno ignorisali. Jedini pokazatelji da su tu bilo je to što sam osećala Mateove dodire po mom vratu i ramenima, a primetila sam da je i Leon isto to radio Hani. Zapravo je bilo prilično komično koliko su bili sinhronizovani.

„Zašto?" – započela sam, - „Zašto vašar? Zašto u sred bela dana? Zašto je policiji trebalo toliko dugo da pristignu?" – Šta se desilo sa muškarcem sa kojim se Mateo tukao? Međutim, to nisam smela da pitam. Nisam odustala od toga da dođem do odgovora, ali sam isto tako bila dovoljno savesna da shvatim da ga neću dobiti ukoliko budem počela da ispitujem Matea.

„Ne opterećuj svoju lepu glavicu time, princezo." – Mateo mi je rekao i poljubio me u teme glave, ostavljajući svoje usne tamo duže nego što je potrebno. To me je iznerviralo. Kako je tek tako mogao da očekuje od mene da ostavim temu po strani. Recimo da sam ga potencijalno razumela kada mi je neke ranije stvari naređivao, ali bila sam u sred pucnjave! Iako još uvek nisam potpuno obradila tu činjenicu – dokaz je taj da su adrenalin i šok još uvek vladali mojim telom pa nisam ni osećala toliko strah, ili bilo koju drugu emociju – još uvek sam imala bezbroj pitanja i frustriralo me je to što nisam mogla da dobijem odgovore.