Fatalna opsesija

30.

"You have to believe that you're better than the fountain of abuse that's been spewing hurt and pain at you. You just are." – Sara Li

"Let no one despair, even though in the darkest night the last star of hope may disappear." — Friedrich Schiller.

"Stop setting yourself on fire to keep someone else warm." – unknown author

"Here I am
Once again
I'm torn into pieces
Can't deny it
Can't pretend
Just thought you were the one
Broken up, deep inside
But you won't get to see the tears I cry
Behind these hazel eyes"

- Behind these hazel eyes – Kelly Clarkson

Poglavlje 30

Emocije koje su konačno isplivale na videlo prošle noći, kao da su potpuno isparile iz mene i na njihovom mestu je jedino ostao bes. Ne tuga, ne strah i zasigurno ne ljubav. Nisam mogla, niti sam želela da razumem kako je mogao tek tako, nakon svega što mi je uradio, da se pojavi pred vratima kao da je sve u savršenom redu. Osim očiglednih podočnjaka i pomalo raščupane kose, ništa u njegovom izgledu nije odavalo da je i na trenutak bio emotivno loše. Odeća koju je nosio mu je bila potpuno pribijena uz telo. Kroz belu košulju su se mogle nazirati tetovaže koje su pokrivale svaki centimetar njegovog tela. Krvave ruže u njegovim rukama izgledale su kao greh, a on je bio zabranjeno voće. Pa ipak, ja sam videla samo crveno.

Otvorio je usta da nešto kaže, ali nisam čekala ni časak, već sam čvrsto uhvatila vrata i krenula da ih zalupim iz sve snage njemu ispred nosa. Međutim, previše me je dobro poznavao da ne nasluti taj moj potez. Pre nego što sam uspela da skroz zatvorim vrata, postavio je jednu nogu tako da me spreči u tome. Svaku normalnu osobu bi to verovatno zabolelo, ali on nije ispustio ni jedan jedini zvuk.

Pokušala sam još jednom da izvršim pritisak, ali nije se dao. Snažno je gurnuo vrata, širom ih otvorivši. Izraz lica mu je postao donekle smrknut, ali ga to nije sprečilo da uđe unutra i krene da mi se približava. Videvši to, počela sam da se hodam unazad, želeći da napravim što veći mogući prostor između nas. Taj moj gest kao da ga je probudio iz transa i zastao je, ukopavši se u mestu.

Podigla sam obrvu i prekrstila ruke preko grudi, iziritirano čekavši da kaže to što ima i napusti moj život jednom za svagda. Mogla sam samo da zamislim kako sam izgledala. Podočnjaci do poda, raščupana kosa, odeća u očajnom stanju, verovatno sam bila prizor za poželeti. Međutim, u tom trenutku me nije bilo briga. Osećala sam takvu jarost u sebi da sam se plašila da ću puknuti.

„Ljubavi..." – započeo je ali sam ga prekinula.

„Ne zovi me tako."

„Tara..." – ponovo je krenuo ali sam ga isto prekinula.

„Znaš šta? Bolje je da me ne zoveš uopšte." – drsko sam mu odgovorila.

Njegov izraz lica je odavao iznenađenje. Verovatno bih i ja bila. Nikada se ovako nisam ponela prema njemu, ali trenutak kada sam ga ugleda je probudio tako odvratan osećaj u meni da je jedino o čemu sam mogla da mislim jesu moje ruke oko njegovog vrata kako mu polako oduzimaju svaki atom životne energije.

„Žao..."

„Ućuti! Ne završavaj jebenu rečenicu!" – vrisnula sam iz sve snage na šta je on ustuknuo.

Konačno je primetio crvenilo na mom licu i ludački pogled kojim sam ga probadala. Zažmurio je i veoma polako ponovo otvorio oči, gledavši me direktno u moje. Bilo je nečeg sjajnog u njegovim tamnim zenicama, ali ovog puta, to me nije učinilo slabom.