Fatalna opsesija

3.

You know my name, not my story. You've heard what I've done, but not what I've been through."

- Jonathan Anthony Burkett

Svako od nas nosi u sebi i raj i pakao.

- Oskar Vajld

Strah je nepostojanje vremena. Strah je odsustvo bola. Strah je bez oblika. Strah postoji pre i posle. Između pre i posle je životinja. Pre i posle si samo čovek.

- Žarko Laušević

Poglavlje 3

Jedino o čemu sam mogla razmišljati čitavog dana je njegova poruka. Delovalo mi je neverovatno kako je uspeo da deluje na isti način kao kada to radi uživo. Bilo mi je nestvarno da neko sa tako malo reči, koje ni nisu izgovorene, može ostaviti utisak dominantnosti i opasnosti. Opet, sa druge strane, nervirala me je njegovo uverenje da može da radi sa svetom šta god hoće i da svako mora ispuniti njegove naredbe, jer je ta poruka bila upravo to – naredba.

Dvoumila sam se šta da radim. Želela sam da ga upoznam bolje, ali mi se činilo da je sve to išlo prebrzo. Prvi put sam ga videla u subotu, srela ga već sledećeg dana, a sada me zove da se vidimo ponovo. Uvek sam bila neko ko je oprezan sa izborom prijatelja, kao i generalno ljudi sa kojima provodim vreme, a sada želim da odem na neko mesto, o kojem još uvek ne znam ništa, sa osobom o kojoj jedino znam da izgleda kao da je pravljen za mene i da ima moć da te natera da se povinuješ njegovim željama.

Šta se toliko loše može dogoditi? – razmišljala sam

Čitavo popodne mi je prošlo u debati da li bih trebala da pristanem ili ne, ali kako se približivalo vreme sastanka, kao da su sve moje sumnje isparile i jedino što sam mogla osetiti je uzbuđenje što ću ga ponovo videti.

Nakon što sam konačno donela odluku, novi problem je iskrsnuo. Nisam imala predstavu šta bi trebalo da obučem. U poruci nije spomenuo gde idemo, niti kako da se sredim, samo da budem spremna na vreme. Gotovo mi je došlo da vičem od frustracije.

Prišla sam ormaru i počela da tražim nešto što bi odgovaralo. Sat vremena kasnije, sedela sam na podu ispred istog tog garderobera, buljilla u istu onu odeću koja je i pre bila tu, jela čips koji mi je ostao od sinoć i plakala. Znala sam da će on uskoro doći, ali frustracija zbog toga što nemam šta da obučem bila je jača od mene.

Kako može jednu devojku da stavi u ovu situaciju?

Razmišljala sam da mu pošaljem poruku kako bi mi pomogao, međutim, brzo sam odustala od te ideje jer mi je nešto govorilo da neću dobiti nikakvu povratnu informaciju.

Toliko sam daleko otišla da sam počela da tražim neke kombinacije po instagramu, potpuno smetnući sa uma da oni nisu ti koji imaju moju odeću pa je kombinuju.

Baš kada sam bila na ivici da polomim vazu na noćnom stočiću, čula sam kratak klik koji je dopirao iz mog telefona, označavajući da imam poruku. Mateo je tražio moju adresu. Ne znam kako ni u jednom trenutku, dok sam paničila kako treba da dođe uskoro, nisam pomislila na to da on ne zna gde da dođe.

Ponovo su mi se vratile misli od ranije. Jedno je broj telefona, ali da li bi trebalo da mu dam i adresu gde živim? Uvek sam bila dobra u čitanju ljudi, međutim, nisam imala pojma šta mogu da očekujem od njega. Definitivno nije izgledao kao najbolja osoba na svetu ali zar bi trebalo da osudim nekog samo na osnovu njegovog izgleda? To se kosilo sa svim mojim principima, ne mogu da osuđujem nekog a da pritom ne znam njegovu priču.

Dok sam ja imala svoj filantropski diskurs, Mateo mi je poslao još jednu poruku.

Tara, ne teraj me da još jednom ponavljam. Pošalji mi adresu stana u kome živiš.