Fatalna opsesija

5.

Hrabrost čoveka ogleda se u njegovoj sposobnosti da podnese istinu.

- Gijom Muso

Kad prestaneš da se boriš, znači da si mrtav.

- Gijom Muso

Ponekad tek prilikom izlaska sa scene shvatite koja je bila vaša uloga.

- Stanislav Ježi Lec

Poglavlje 5

Njegov pristanak na moj zahtev da mi napravi palačinke me je usrećio kao da sam upravo dobila million evra nasledstva od davno izgubljenog rođaka. Mislim da ljudi ne razumeju koliko je veliki problem kada ne umeš da kuvaš. Tokom godina sam dobila mnoge čudne poglede kada bi ljudi shvatili moju nesposobnost. Nije da se nisam trudila, zaista jesam. Međutim, vrlo brzo sam došla do zaključka da bi trebalo da se, ako mi je stalo do života, klonim kuhinje. Možda sam, eventualno, par puta gotovo izazvala požar. Doduše mogu da se pohvalim da umem da spremim solidnu pastu, nekada malo prekuvanu, ali ipak solidnu.

Primetila sam kako mu se usta otvaraju dok smo stojali u kuhinji. Pretpostavljam da mi je govorio šta bi trebalo da radimo, mada nisam sigurna, previše sam bila rastrojena posmatrajući pokrete njegovih usana, zamišljajući kako to rade na mojim. Bilo je samo pitanje trenutka kada ću krenuti da balavim, što bi bilo toliko sramotna da mislim da bih radije umrla na licu mesta.

Polako sam počela da spuštam pogled ka donjem delu njegovog tela. Obučen u njegovu uobičajenu odevnu kombinaciju, izgledao je kao greh. Jednobojna, crna majica mu je bila toliko uska da se svaka linija njegovog tela savršeno ocrtavala. Ovog puta sam imala priliku da se uverim da mu je telo bilo prepuno tetovaža. Gotovo da nije bilo mesta na njegovim rukama i delu oko ključne kosti koje nije bilo prekriveno mastilom. Obično tetovaže imaju neko značenje, međutim nisam sigurna koliko je kod njega to bio slučaj, bilo ih je previše da bi se sve moglo povezati. Jedno je, svakako, sigurno, činile su ga još mračnijim i misterioznijim nego što je već bio.

"Tara!" – trgla sam se na zvuk svog imena. Trebao mi je trenutak da shvatim šta se dešava. Podigla sam pogled ka njegovom licu i videla da ima samozadovoljan smešak na istom. Pocrvenela sam shvatajući da mu je bilo jasno da sam ga odmeravala, odnosno izgubila se u odmeravanju njegovog tela, što je otprilike bilo još gore.

"Da li me uopšte slušaš?" – namrštila sam se, spajajući obrve. Namerno je to pitao samo da bih se još više postidela, znao je da pojma nemam o čemu je pričao.

"Tražio si da ti pozajmim kecelju?" – nevino sam ga pogledala, trepćući očima na šta je on samo prevrnuo svojim. Zapravo, istinski me je zanimalo kako bi mu stajala. U glavi mi se stvorila slika njega, potpuno nagog, samo sa mojom roze keceljom sa tufnicama na sebi. Imala sam snažnu potrebu da obližem usne na tu misao, međutim, pre nego što sam ponovo odlutala, skoncentrisala sam se na njega, pokušavajući da shvatim o čemu ponovo priča.

"Hoćeš li odvojiti malo brašna da ja pripremim sve ostalo?" – upitao me je. Klimnula sam glavom i bacila se na posao. Mogu ja to, nije to ništa teško.

Prebrzo sam to rekla. Pre nego što sam uopšte mogla da shvatim šta se dešava, vrećica brašna mi je ispala iz ruke i rasula se po celoj kuhinji. Prizor potpuno belog poda bi verovatno i bio estetičan, da nije bio u pitanju moj pod koga ću ja morati da počistim.

Nesigurno sam pogledala u Matea, grickajući usnicu, dok je njegov pogled već bio fiksiran na mene i nije delovao ni malo zadovoljno.

"Imala si jedan posao." – odmahnuo je glavom u neverici. Pitam se da li bi mi pomoglo ako bih se pravila da mi je stan zaposednut duhovima? Mislim niko od nas ne može da bude siguran da oni ne postoje.