Fatalna opsesija

36.

"I seem to be torn between 'I wish we'd met earlier' and 'I wish we'd never met'." ― Ahmed Mostafa

"You made me hate the person I was becoming—only because you wanted me to—and for that, you will never be forgiven." ― Ahmed Mostafa

"You can love each other all you want - but you deserve to be free." ― Unknown

"Remember everything will be alright
We can meet again somewhere
Somewhere far away from here"

- Sign of the Times – Harry Styles

Poglavlje 36

Čudno je koliko nam život visi o koncu svake milisekunde. U jednom trenutku pretražuješ internet kako bi pronašao savršen krevetac za bebu koju uzbuđeno čekaš već mesecima a već u sledećem se nalaziš na izmaku snage okružena strancima osećajući kako te život napušta. Nekoliko sekundi kasnije dogodi se prasak i više ne postojiš. Taj trenutak je gotovo beznačajan na svetskom planu, a tebi ruši sve, ono što si bio, što jesi i što si mogao postati. Gde odlaziš nakon toga? Da li uopšte i postoji nešto što sledi čuveno „nakon"? Raj, pakao, praznina? Kako to bilo ko može znati? A opet, postoji drugo, možda sekundama pre praska važnije pitanja: šta se desi sa onima koji ostanu? Ta beba koja je čekana toliko dugo, koja je nošena u materici majke mesecima čekajući da oseti dodir stvorenja koje joj je podarilo život, šta se dešava sa njom? Ko će je utešiti kada prvi put neumoljivo zaplače? Ko će joj dati hranu kada njen maleni stomačić bude žudeo za esencijom života? Ko će je naučiti njenom prvom koraku? Ko će je uhvatiti kada se spotakne i padne kada se ispostavi da joj prvi pokušaj hodanja bude neuspešan? Ko će joj spakovati knjige za prvi dan škole? Ko će joj reći da je ponosan na nju kada dobije prvu peticu? Ko će je grditi kada prvi put pobegne sa časa? Ko će je zagrliti i reći da će sve biti u redu kada prekine sa prvim partnerom? Ko će je gledati ponosno kada konačno napusti put detinjstva i otisne se u svet odraslih? Ko nakon kobnog praska? Ko?

Neonatalna jedinica intenzivne nege je, kao i svakog dotadašnjeg jutra, izgledala i više nego jezivo. Razlozi su bili višestruki. Zidovi i oprema su bili toliko svetle boje da su nedvosmisleno podsećali na sliku kakvom je predstavljen odlazak u raj u svakoj meksičkoj sapunici ikada napravljenoj. Činjenica da se svakog dana desetine dece borilo za život u tom istom prostoru nije nimalo vodilo prizor u pozitivnom smeru. Plač beba, ono osnovno što bi se trebalo čuti pri svakom porođaju, pa i nedeljama kasnije, gotovo da je bio nepostojeći. Vladala je tišina koja je gušila.

„Ljubavi, već danima ovo radiš sebi, moraš da se odmoriš." – dubok, muževan glas mi se obratio nakon čega su se mišićave, istetovirane ruke obavile oko mojih ramena, privlačeći me čvrstim grudima mog muškarca.

Prošlo je već nekoliko dana? Nisam mogla a da se ne zapitam o kojem vremenskom intervalu je zapravo reč. To je bila tako široka, neodređena rečenica koja je pružala bezbroj mogućnosti. Dva, tri, četiri, možda pet? Koliko tačno? Koliko dana je proteklo nakon što sam izgubila svest na hladnom podu porodilišta? Koliko dugo je trajao moj ritual nepomičnog gledanja kroz nesalomiv prozor u inkubator u kome se nalazio jedan majušni dečačić, prevremeno rođen?

Slegnula sam ramenima, ne progovorivši. Čula sam Matea kako ispušta iznervirani dah, ali plašila sam se da sam izgubila glas. Bilo mi je teško da govorim. Osećala sam se kao da postoji neka brana u mom grlu koja je sprečavala strujenje vazduha. Nisam se ni sećala kada sam poslednji put govorila. Kako sam i mogla?

„Tara, znam da si u procesu žaljenja svoje prijateljice, ali ovo nije zdravo. Prošlo je već šest dana a ti si po ceo dan ovde. Ne spavaš, vodu gotovo da ne piješ a hranu moram da ti na silu trpam u usta. Ne može više tako!" – besno, ali sa prizvukom brige mi je odbrusio.