Fatalna opsesija

40.

"Be kind, for everyone you meet is fighting a hard battle." ― Socrates

"At any given moment, you have the power to say: This is not how the story is going to end." ― Christine Mason Miller

"If a person loves only one other person and is indifferent to all others, his love is not love but a symbiotic attachment, or an enlarged egotism." ― Erich Fromm

"You'll always be my hero
Even though you've lost your mind"

- Love the way you lie (Part II) – Rihanna ft. Eminem

Poglavlje 40

Tišina je bila nepodnošljiva. Dugo se ništa nije mrdalo, kao da je vreme stalo. Blagi povetarac otišao je negde daleko, a nebo obasjano zvezdama izgubilo je i poslednju vodilju. Atmosfera je bila jeziva i parališuće zastrašujuća.

Krv mi se ledila u žilama posmatrajući Mateovo nepomično telo. Njegov pogled je bio prikovan za moje oči a delovao je kao da je gledao kroz mene. Izgleadalo je da je u šoku, kao da nije shvatao šta se dešava, kao malo dete kome je neko po prvi put rekao ne.

„Kako misliš ne možeš?" – prošaputao je, još uvek ne shvatajući težinu onog što sam izgovorila. Možda nije ni hteo da razume, možda mu je to bio način da se izbori sa onim što se dogodilo. Šta god da je bilo u pitanju, ništa nije menjalo činjenicu da je odluka donesena i da mi je svaki atom mog tela govorio da je ispravna.

„Mateo, volim te, ali..." – krenula sam drhtavim glasom ali prekinuo me je nasmejavši se bez imalo humora.

„Voliš? Na čudan način to pokazuješ." – otrovno je ispljunuo iz svojih usta.

Ustao je brzinom svetlosti i u neverici pogledao u mene. Bio mi je toliko blizu da sam po prvi put nakon dugo vremena primetila koliko je veći i snažniji od mene, da me može srušiti jednim pokretom ruke. Progutala sam pljuvačku, odjednom svesna ozbiljnosti situacije u kojoj sam se nalazila.

„Znam da ti ne misliš tako, ali ovo nije trenutak za venčanje ili bilo šta." – pokušala sam da ga urazumim i da na najbezbolniji način izađem iz problema u koji sam uvalila samu sebe.

„Nije? A kad jeste, devojčice?" – besno me je upitao. – „Jedino u šta sam savršeno siguran je to da te volim i da će to tako biti zauvek."

„Razumem to, ali u budućnosti, sad nije vreme." – bila sam spremna da mu kažem šta god samo da prestane da navaljuje i promeni odluku. Nisam mogla da napravim korak koji je on žele, ni fizički a ni psihički na to nisam bila spremna. On jeste bio jedina osoba koja mi je preostala, ali na samu pomisao da odem toliko daleko, nešto me je kočilo.

„Zašto ne? Nije kao da će iko od nas imati nekog drugog u budućnosti. Ako to misliš odmah izbaci iz glave. Ne ideš nikud, nikad. Moja si, zauvek." – rekao mi je ozbiljno, na neki način preteći.

Negde duboko u sebi sam bila svesna toga da nemam izlaza, da ću zauvek biti njegova. Čak i da to ne želim, on mi ne bi dopustio da odem, a spram njega, ja nisam imala nikakve šanse.

„Ne želim da odem od tebe, samo ne želim da stupim u brak." – u očaju sam mu rekla, bacajući ruke u vis.

„Rekla si mi da nismo venčani..." – neodređeno je rekao na šta sam ga ja zbunjeno pogledala.

„Šta?"

„Rekla si da ne možemo imati bebu jer nismo venčani i bila si u pravu, trebalo bi da budemo prava porodica i pred zakonom. Šta je onda sad jebeni problem?" – iako je oštrije govorio, još uvek nije vikao što je bilo daleko gore nego da jeste.