Fatalna opsesija

13.

Love is supposed to lift you up, not hold you down. It is supposed to push you forward, not hold you back.

― Suzy Kassem

Monsters are real, and ghosts are real too. They live inside us, and sometimes, they win.

― Stephen King

The truth is rarely pure and never simple.

― Oscar Wilde

Poglavlje 13

„Ozbiljno ne planiraš da mi kažeš šta se dogodilo?" – upitala sam Matea po, čini mi se, hiljaditi put od kad sam stigla u stan.

„Ozbiljno ne planiraš da se presvučeš?" – uzvratio mi je sa gorčinom u glasu.

Nije mi se svideo način na koji je razgovarao sa mnom, te sam malo jače pritisla gazu na jednu od posekotina na njegovom licu. Stisnuo je vilicu i zatvorio oči. Bilo je i više nego očigledno da ga je zabolelo, s obzirom da sam gazu prilično natopila alkoholom. Međutim, nije želeo to da pokaže, niti da reaguje na bilo koji drugi način, misleći da če u suprotnom njegoa slika lošeg momka biti kompromitovana.

Imbecil

„Mateo, ozbiljna sam." – pokušala sam još jednom, ovog puta smirenim glasom.

„I ja sam, obećala si mi nešto danas." – ne znam kako mu je to uspelo, uzimajući u obzir da je izgledao kao da mu životna energija napušta telo, ali zvučao je ozbiljno i pomalo preteći. Inače se ne bih igrala sa Mateom u tom elementu, ali ovog puta je on bio u mojim rukama.

„Prekriven si modricama..." – počela sam, međutim prekinuo me je.

„Ma nemoj da pričaš." – sarkastično je prokomentarisao, uspust se malo trznuvši jer sam nastavila da mu čistim ranem.

"Mateo..." – izgovorila sam njegovo ime sa svom nežnošću koja postoji u mom telu. Pogledala sam ga očima i trepnula par puta, pokušavajući da delujem nevino i naivno. Njegovo gutanje pljuvačke na taj prizor bi mi inače donelo enormno zadovoljstvo, samo što sam sada, ipak, imala bitnija posla.

Polako, gotovo kao na usporenom snimku, približila sam se njegovom uhu i prošaputala. – „Reci mi..." – osetila sam kako mu srce ubrzava ritam i kako je počeo otežano da diše. Moj sledeći korak je bio verovatno okrutan sa moje strane, ali u tim trenucima bih iskoristila sva sredstva samo da izvučem nešto iz njega. Nežno sam stavila ruku na njegove butine, izuzetno blizu verovatno jedinom korisnom delu muškog tela. Mislila sam da ga imam u šaci u tom trenutku, međutim nije se dao.

„Mateo..." – u mom glasu se toliko mogao čuti očaj da bih verovatno umrla od sramote da sam bila svesna šta radim.

Počela sam još više da pomeram svoju ruku, međutim već u sledećem trenutku, Mateo je brzinom svetlosti prineo svoju mojoj, zgrabio je i pomerio, pritom ispuštajući skoro pa vrisak od bola. Tog momenta sam se toliko uspaničila da mi nije trebala ni milisekunda da izađem iz transa i shvatim šta radim. Zahtevala sam odgovore od sopstvenog dečka koji se trenutno nalazio u više nego očajnom stanju a ja sam samo pogoršavala situaciju. Brzo sam skočila iz kreveta i pokušala da mu pomognem da se lepo namesti. U tom trenutku nam je prišao Leon u nameri da mi pomogne. To je bio prvi put od kada sam stigla da sam primetila da je momak uopšte tu. Nekako smo pomogli Mateu koji je sve vreme držao ruku na struku. Imala sam osećaj da nešto nije u redu sa njegovim rebrima, ali da li bi on to priznao? Mislim da bi idiot radije umro.

„Druže, izgledaš kao da te je autobus pregazio." – Leon je prokomentarisao na šta je Mateo prevrnuo očima.

„Drugi tip je prošao gore, ne brini se."