Fatalna opsesija

14.

"You cannot swim for new horizons until you have courage to lose sight of the shore."

― William Faulkner

"Don't be pushed around by the fears in your mind. Be led by the dreams in your heart."

― Roy T. Bennett

"Only the dead have seen the end of war."

― Plato

Poglavlje 14

Volela sam svoj život, koliko god neki aspekti istog nisu bili najpoželjniji niti najsrećniji. Na primer, imam očajan porodični život. U lošim sam odnosima sa majkom, a ono što imam sa ocem se ne može ni nazvati odnosom. Ipak, sa druge strane, imam puno prijatelja na koje uvek mogu da računam i koji me čine enormno srećnom. Rekla bih da se ta dva aspekta međusobno poništavaju. Pored toga, postoji i ta mala činjenica da zapravo mislim da mogu postići nešto lepo i moćno. Ambiciozna sam po prirodi i sasvim dovoljno arogantna da pomislim da mogu ostvariti većinu onog što poželim. Samim tim, imam sasvim dovoljno razloga da budem zadovoljna svojim životom. Mada, čak i da oni ne postoje, oduvek sam smatrala da život može da bude lep ukoliko se fokusiramo na prave vrednosti i ukoliko gledamo u pravcu koji nipošto ne sme biti pesimističan. Postoje loši trenuci, da, bilo bi čudno da ih nema, ali nakon svih tih loših stvari, dolaze one dobre za koje vredi živeti.

Upravo sam zbog toga bila na rubu napada panike kada sam čula Mateov oštar i dubok glas. Znala sam kako ova scena, sa njegovim telefonom u mojim rukama, izgleda – upravo onako kakva je istinski i bila.

Mateo možda jeste misteriozan, blago rečeno, ali definitivno nije bio ni glup. Znao je od trenutka kad me je uhvatio na delu koja mi je bila namera, pa ipak, ne znam kako bih objasnila moj pokušaj da se izvučem iz ove situacija.

„Pa...vidiš..." – zamuckivala sam jer suštinski nisam znala šta da mu kažem.

„Pazi šta ćeš izgovoriti." – upozorio me je. Znala sam šta to znači. Kao što mi je milion puta do sad rekao on prezire lažove, ali ja nisam mogla da se izborim sa svojim impulsom.

„Samo sam gledala koliko..." – nisam uspela ni da završim misao, a on se već pridagao sa kreveta, potpuno budan, i oteo mi telefon iz ruke. Nije stiglo ništa ni da mi padne na pamet u smislu šta bi mogao da uradi sa njim, a on ga je već iz sve snage bacio. Uređaj je leteo par sekundi ogromnom brzinom, sve dok nije udario o zid i pao na pod, usput se kotrljajući par puta. Čak i sa veće razdaljine sam primetila da je potpuno uništen i da neće biti u upotrebi više. Ekran mu je bio slomljen u milion delića, on sam je bio otvoren, baterija se našla na skroz suprotnom delu sobe, a ostali delovi su se nalazili razbacani oko njega.

Nisam mogla da sklonim pogled sa tog prizora, a možda i nisam smela. Znala sam da ako se okrenem da ću morati da se suočim sa Mateom, a to je poslednje na šta sam bila spremna. Cela atmosfera je bila destruktivna što apsolutno nije odgovaralo mom telu u tim trenucima.

Srce mi je kucalo kao ludo, praktično preteći da iskoči iz mojih grudi. Disanje mi je bilo toliko otežano i teško da sam mogla da vidim kako mi se grudi pomeraju u namernim pokušajima da nateram svoja pluća da rade svoj posao. Bila sam sigurna da se tresem. Bila sam u sličnoj situaciji pre nekog vremena, samo što je tad moj telefon pretrpeo posledice. Imala sam živi osećaj Deja vu-a i to ne samo u vizuelnom smislu. Praktično sam se osećala isto, ako ne i gore, kao tog dana.

„Pogledaj me." – tiho mi je rekao. Međutim, znala sam bolje – bio je sve samo ne smiren.

Ćutala sam. Imala sam strah da progovorim. Bila sam sigurna da će me u tom slučaju glas izdati.