Fatalna opsesija

15.

Svi ljudi žive sa strahom.

- Džordž R. R. Martin

Ljubav je otrov, sladak otrov, tačno, ali ipak smrtonosan.

- Džordž R. R. Martin

Ako nešto deluje suviše dobro da bi bilo istinito, najčešće to i jeste.

- Ema Granholm

Poglavlje 15

„Hajdemo tamo!" – uzbuđeno sam povukla Matea za rukav kožne jakne prema kojoj očigledno gaji jake emocije jer je nikada ne skida. Nestrpljivo sam drugom rukom pokazivala u pravcu ogromnog, svetlećeg i šarenog znaka na kome je pisalo Luda kola.

Mateo me je pogledao začuđeno. Tek smo bili stigli na vašar, a ja sam već počela da se ponašam kao malo dete koje prvi put vidi sve ove zanimljive vožnje.

„Nema teorije." – odlučno mi je rekao i prekrstio ruku.

„Ali zašto?" – pobunila sam se, napućivši usne. Nadala sam se da će mi to pomoći.

„Tara, bebo,," – započeo je. – „Ja zaista želim da izađem odavde živ, a sa tobom u tom automobilu nešto ne mislim da ću uspeti u toj misiji." – htela sam da mu ponudim da on sedi na vozačevo mesto i upravlja vozilom, ali sam brzo odustala od te ideje. Nije podjednako zabavno kad si ti taj koji voziš i kad si samo suvozač. Želela sam da ja budem ta koja će biti glavna i on je to očigledno znao.

„Ali to su električni automobili sa svakim mogućim stepenom zaštite. Bukavalno neko od radnika može da zaustavi auto u svakom trenutku. Pritom, znaš da ne može da se vozi van onog dela. Vidiš, potpuno je bezbedno, deca se voze. Praktično je nemoguće da se povrediš." – pokušala sam da ga ubedim.

„Ti češ pronaći način." – značajno me je pogledao. Verovatno, ali to nije bila poenta.

Znala sam da mi nije bilo druge nego da iskoristim najjače oružje koje žene imaju – suze. Ne znam zašto, ali muškarci su užasno slabi na njih i skoro uvek sam dobila šta sam želela kada sam igrala na tu kartu.

Uputila sam mu najtužniji mogući pogled. Trebalo mi je puno truda i napora, ali uspela sam čak i da stvorim suze. Oči su mi se kristalizovale a usne su počele da mi drhte.

Mateo me je iznenađeno pogledao, očiju širom otvorenih. Mogla sam da vidim užurbanost i strah na njegovom licu. Da nisam imala ulogu da odigram do kraja, prasnula bih od smeha na taj prizor. Tako veliki, moćan muškarac, se plašio žene sa suzama u očima. Ne mogu poreći da je to bio urnebesan prizor.

„Molim te nemoj da plačeš, ići ćemo gde god želiš!" – zvučao je toliko zabrinuto i preplašeno da sam na trenutak osetila i blagu krivicu jer sam ja to izazvala. Srećom, to osećanje je trajalo samo momenat. Šakama mi je dodirnuo obraze i počeo da briše suze, sve vreme očajnički pokušavajući da smiri situaciju.

Čim sam zvanično dobila njegov pristanak, nasmejala sam se osmehom od uva do uva. Sklonila sam njegove ruke sa mog lica i sama obrisala svoje suze.

„Odlično, idemo sad." – namignula sam mu i povukla ga za ruku u pravcu vožnje. Pre toga sam na trenutak bacila pogled i ispratila njegovu reakciju. Izgledao je više nego zbunjeno i iznenađeno, kao da nije mogao da poveruje da sam ga prevarila na takav način.

„Nepopravljiva si." – trebalo mu je par trenutaka da se povrati. Mogla sam da primetim dozu iznerviranosti u njegovom glasu, ali očigledno da nije bilo dovoljno da bi odustao od vožnje. Mada on generalno nije neko ko ne drži svoju reč.

Zadovoljna sobom, prišla sam da kupim par žetona za vožnju. Naravno, Mateo mi nije dozvolio. Samo me je prostrelio pogledom i odmah izvadio novčanik. Grubo je pružio novac momku koji je tamo radio. Dečko se toliko uplašio da su mu ruke drhtale kada nam je dao žetone. Prevrnula sam očima i samo otišla u pravcu gde su se nalazili automobili. Tipični Mateo,