Fatalna opsesija

10.

„If you dance with a devil then you haven't got a clue, for you think you'll change the devil, but the devil changes you."

„Heads you lose, tails he wins." – Claudia Moscovici

Poglavlje 10

Malo je reći da sam bila šokirana Pavlovom pojavom. Obično sam bila upoznata sa poslovnim partnerima mog oca, međutim nikada nisam čula za njega. Bio mi je poznat sa fakulteta, imali smo zajednička predavanja, ali ništa više od toga. Bila sam iznenađena još onog dana kada mi je prišao, ali sada već naslućujem razlog toga.

Skenirala sam celu prostoriju pogledom. Moj otac je sedeo na čelu stola i razgovarao sa Pavlovim ocem koji je bio smešten sa njegove leve strane. Njegov sin je sedeo pored njega, a moja majka i ja naspram njih. Primetila sam da je ona pokušavala da se ubaci u razgovor biznismena, mada joj to nije baš polazilo za rukom. Pavle cele večeri nije skidao pogled sa mene, pokušao par puta da započne neku temu, ali sam ja bila previše sumnjičava. Ovo je prevelika slučajnost, a moj otac ne operiše slučajnostima.

„Pa draga Tara, čujem da pohađaš isti fakultet kao i moj sin." – obratio mi se Pavlov otac kada smo konačno večerali i prešli u salon kako bi nastavili druženje.

„Da, imamo zajedničke časove." – oprezno sam odgovorila na šta je on zadovoljno klimnuo glavom.

„Moram ti priznati da sam dosta toga čuo o tebi, moj sin prosto ne prestaje da govori o svemu što se tebe tiče." – namrštila sam se. Zašto bi on to radio? Mi smo gotovo stranci.

„Nadam se samo lepe stvari." – poklonila sam mu najneiskreniji osmeh i prilično sam sigurna da su svi bili svesni toga.

„Naravno, kako drugačije?" – uzvratio mi je na isti način.

Na trenutak je nastala neprijatna tišina, međutim moj otac nije dozvolio da se tako nešto nastavi. Nakašljao se i počeo da govori njegovim dubokim glasom.

„Tara, pošto smo gotovi sa ovim stvarima, red je da pređemo na posao." – ozbiljno me je pogledao. Spojila sam obrve zbunjena šta ja imam sa svim tim.

„Kakav posao?"

„Sećaš se našeg dogovora od danas?" – njegov ton me je izazivao da kažem nešto što mi neće ići u prilog. Pametnija sam od toga.

„Šta sa tim?"

„Pavle će takođe svoje studije završiti ovde, pa smo Adam i ja rešili da je najbolje da zajedno volontirate na našem zajedničkom projektu." – završio je pobedonosnim tonom. Šokirano sam pogledala u Pavla koji je na svom licu imao zadovoljni osmeh. Sada mi je sve bilo jasno. Razlog zbog koga sam morala toliko brzo da se vratim ovde, zbog koga sam odmah morala da mu se pridružim u firmi, sve se svelo na ovo. Ne treba biti genije da bi se shvatilo šta žele.

Da li je moguće da ovakav način razmišljanja postoji u dvadeset prvom veku?

„Znači ovo je bio vaš zajednički plan?" – znala sam da zalazim u opasne vode, igranje sa ovako ozbiljnim biznismenima nije bezopasno, ali želela sam da dođem do krajnje istine.

„Pa može se tako reći." – Adam, Pavlov otac, mi je odgovorio na isti način. Oduvek mi je bilo smešno kako ljudi mogu da se ponašaju upravo suprotno od onoga kako se osećaju.

„A smem li pitati zašto?"

„Pa vidiš, pošto si ti naslednica svog oca, a Pavle će naslediti moju kompaniju, mislim da je to jedino logično pošto ćemo u budućnosti mnogo prisnije sarađivati." – naglasio je tu reč na takav način da mi je odjednom bilo muka. Bila sam ljuta na samu sebe jer nisam imala dovoljno hrabrosti da se suprostavim njihovim suludim planovima. Pitam se da li ću na kraju biti primorana da pristanem na sve to, da li ću ikada imati dovoljno snage da odlučno odbijem ono što mi se naređuje.