Fatalna opsesija

20.

Iznad svega, ne lažite sebe. Čovek koji laže sebe i sluša svoju laž, dolazi do tačke kad ne može da razlikuje istinu ni u sebi ni oko sebe i tako gubi samopoštovanje i poštovanje prema drugima. A bez poštovanja, on prestaje i da voli.

― F. M. Dostojevski

Samo zato što vas neko želi, ne znači da vas ceni.

― Džulien Kantarela

Možete da pomognete samo onome ko želi da prihvati pomoć

― Džodžo Mojes

Poglavlje 20

Postoji taj poseban nivo strepnje kada se suočavaš sa osećanjem da nešto nije kako treba, da je van svog prirodnog toka, ali da pritom nisi svestan o čemu je tačno reč. Težina koju osećaš na grudima i veo misterioznosti koji kao da fizički okružuje tvoj mozak te sprečavaju u najobičnijim, svakodnevnim zadacima. Jedino što možeš da radiš u momentima njene dominacije je da razmišljaš. Iako si svestan toga, ne možeš to da sprečiš. Boriš se svom snagom, ali kao da se tvoje telo i um opiru, ne dajući ti ni trenutak oduška u kome ćeš osećati ništa.

Upravo tako sam se osećala sedeći u šatoru sa svojim drugaricama, pripremajući se za večerašnju žurku. Sve četiri smo bile pod tenzijom, mada iz različitih razloga. Sara i Lena su brzo uputile Emu u ono što se dogodilo gotovo pola sata ranije, preuveličavajući neke delove. Jedva su se suzdržavale da mi ne očitaju lekciju i znala sam da će u jednom momentu da puknu, međutim, mene to nije naročito zanimalo. Sve vreme sam razmišljala o Mateu koji se trenutno nalazio kod jezera sa svojim prijateljima, dajući mi prostora da se spremim. Vrlo kontradiktorne misli su mi se vrzmale po glavi kad je on bio u pitnaju. Sa jedne strane, bila sam izuzetno skeptična i nezadovoljna zbog njegovog prisustva ovde i onog što mi je priredio. Strastveno sam mrzela kada je pravio takve scene, pogotovu kada su moji prijatelji bili u pitanju. Znala sam da me je želeo samo za sebe, ali duboko me je mučila ta činjenica jer nikako nisam mogla da ga nateram da shvati da mi je potreban socijalni život i da su ti ljudi bili moje sve mnogo pre nego što se on pojavio. Opet, sa druge strane sam bila izuzetno srećna. Koliko god da sam sebe pokušavala da ubedim da mi je trebalo malo oduška od njegovog konstantnog pritiska i insistiranja da svaki sekund provede sa mnom, lagala bih kada bih rekla da mi to isto nije prijalo. Da, postojali su trenuci kada sam se osećala preplavljeno, čak i klaustrofobično usled konstantnog prisustva jedne iste osobe. Na momente mi je bila potrebna samoća, samo kako bih napunila energiju za sledeći dan. Ipak, u većini slučajeva mi je prijalo njegovo prisustvo. Ako se izuzmu par minornih situacija, osećala sam se sigurno i zaštićeno. Volela sam njegovu posesivnost, njegovu konstnantu potrebu da me ljubi, dodiruje, bude u mom prisustvu. Uživala sam u tome što sam bila centar njegovog sveta. I kad god bi se posvađali, ili došli u sličnu situaciju kao pređašnju, nekako je ova druga strana uvek odnosila pobedu. Svaki put sam mu trčala u zagrljaj kao mala, izgubljena devojčica. Pitam se da li bi sve bilo drugačije da je bar jednom prevagnula prva strana?

„T, moraš da raskineš sa njim!" – iz misli me je prekinuo nervozan glas moje prijateljice.

„O čemu ti pričaš?" – podigla sam pogled sa ogledala koji sam držala u rukama i uperila ga u nju.

„Da li je moguće da si toliko slepa? Je l' ti vidiš šta taj momak radi?" – Ema je nastavila.

„Tehnički gledano, ti si ta koja nije videla šta se dogodilo." – uzvratila sam joj i vratila sa na šminkanje. Kao što sam i pretpostavila, nije im bilo potrebno dugo da krenu sa njihovim pametovanjem.

„Ali ja jesam i slažem se sa Emom." – Sara je iznervirano dodala sa drugog kraja šatora. Ona je već bila spremna, mada ona nikada nije bila neko ko je posvećivao vreme ovim događajima. Iako je samo bila obučena u crne, pocepane farmerice i dugu, široku belu majicu u paru sa crnim martinkama i kosom podignutom u neurdnu punđu, izgledala je očaravajuće. Ipak, namršteni izraz lica koji je nosila kvario je čitavu magiju.