Fatalna opsesija

35.

"The scars you can't see are the hardest to heal." ― Astrid Alauda

"A monster
Someone who left me in the dark
Someone who darkened me
A million times over" ― Dorothea Lasky

"I scream for everything that has gone wrong. I scream for everything broken in our lives." ― Marie Lu

"I walk a lonely road
The only one that I have ever known
Don't know where it goes
But it's home to me, and I walk alone"

- Boulevard of Broken Dreams – Green Day

Poglavlje 35

Strastveno sam mrzela fabrički podešen zvuk dolaznog poziva na telefonu. Čak je i to bila prilično blaga reč. Prezirala sam taj iritantan, zaglušujući, piskav ton koji mi je gotovo uvek izazivao bolnu glavobolju koja je potom trajala satima, naročito ako sam pre toga plutala u svom dubokom snu, kroz svet čari i lepote, kao što je to nesumljivo bilo tako u ovom slučaju. Neverovatno retki su bili trenuci kada to nije bio prirodan sled okolnosti. Izuzetak koji potvrđuje pravilo.

„Mateo, javi se na telefon." – naredila sam mu polu-svesno, pokušavajući da uhvatim san pre no što je potpuno iščezao. On je samo promrmljao nešto inkoherentno i čvršće pribio moje telo uz njegovo.

Baš tog trenutka, moja borba sa snom se završila i on je taj koji je odneo pobedu. Iznervirana, gotovo da sam odgurnula Matea sa sebe, ali sam se nekako suzdržala. Plašila sam se posledica koje bi taj potez izazvao.

Znala sam da je njegova mašina bila ta koja je neprekidno zvonila iz dva vrlo prosta razloga. Prvi, imala sam bar toliko ukusa da stavim neku pesmu koja mi se dopadala kao ton zvona, i drugi, moj, sa naglaskom na novi, telefon je bio na popravci. Iz nekog razloga kad god sam pokušala da kontaktiram prijateljice, prekidalo je i poziv nije bio usmeren što mi je snažno išlo na živce jer sam privremeno deaktivirala sve profile na duštvenim mrežama kako bih se posvetila svom „mentalnom zdravlju". To je bila Mateova ideja i do sad nije dala obećavajuće rezultate.

Ne mogavši da izdržim konstantno probadanje mojih bubnih opni, blago sam ga udarila laktom po rebrima kako bi ustao i konačno odgovorio na poziv. Njega to, naravno, nije mnogo potreslo uzimajući u obzir da se nije potrudio ni da za sekundu otvori oči.

Konačno, nakon par minuta uporne zvonjave moj neumoran napad na njegova rebra je urodio plodom, i uz namćorasto mumlanje kako sam „mogla sama da se javim na telefon", uzeo je uređaj u ruke i drsko odgovorio drugoj strani.

Bilo je pitanje sekundi za koje se njegovo lice potpuno izmenilo. Blag iziritiran, namćorast izraz je bio zamenjen zbunjenošću, šokom i zabrinutošću, upravo tim redosledom. Naglo je ustao iz kreveta i pogledao me je široko otvorenih očiju, izbivši vazduh iz svake pore mog tela. Pogledala sam ga u očaju. On nije bio neko ko pokazuje emocije, a ni neko koga neke stvari pogađaju. S tim u vezi, njegova reakcija je bila dovoljna da me prepadne i natera me da pomislim na najgore.

Pridigla sam se u sedeći položaj i upitno ga pogledala na šta je on samo odmahnuo glavom i nastavio da sluša osobu sa druge strane telefona.

„Odmah dolazim." – rekao je odlučno i spustio slušalicu.

Istog trenutka, uputio se ka ormanu i krenuo da pretura stvari kako bi pronašao nešto da obuče. Nisam ni čekala, već sam odmah trčećim korakom otišla do njega, pružila mu jednu od sedamdeset crnih košulji koje je posedovao i farmerice i pokušala, užurbanim glasom, još jednom da izvučem iz njega o čemu se radi.

„Šta je bilo?"

„Nemoj da se brineš, moram da izađem na kratko." – pokušao je da me umiri i ostavio nežan poljubac na čelu te se zaputio ka izlazu. Međutim, trebao je do sad da me poznaje bolje.