Fatalna opsesija

23.

"Da li je ikada bilo rata u kome je krvarila jedna strana?" ― Džordž R. R. Martin

"Ljubav je kao groznica koja nastaje I nestaje protiv bilo čije volje." ― Stendal

"Kao I u svim vezama gde postoji zlostavljanje, žrtva pogrešno smatra da je najnežnija verzija nasilnika prava." ― Kris Holm

"...I can smell your fear
The only reason that I'm here
Is to wreak havoc
Everybody prayin' that I'll change, yeah
Maybe one day but tomorrow I'll be back at it
'Cause bad habits they die hard
We live fast we die hard
Go against me you'll die hard..."

- Skylar Gray – Wreak havoc

Poglavlje 23

Noć je bila prilično čudesna. Kiša je lila kao iz kabla a grmljavina je bila toliko jaka da sam se uplašila da će probiti svaku zvučnu odbranu. Koliko god je prizor bio tmuran isto toliko je bio i lep, na neki neobičan, drukčiji način. Kapljice kiše su snažno udarale o prozorsko staklo, stvarajući magičan pogled na prirodu koja je ludela. Osećala sam mir posmatrajući oluju koja je buktala napolju, kao da je opuštala i crpela energiju iz one koja se dešavala u meni.

Jak udar groma naterao me je da se odmaknem od prozora. Bacila sam pogled na krevet u kome je Mateo spavao. Izgledao je tako mirno dok je boravio u zemlji snova. Ćebe jedva da je pokrivalo polovinu njegovog tela, dosezavši do donjeg dela njegovog stomaka. Torzo mu je bio nag, te su se videle sve tetovaže koje su krasile taj deo njegovog kože, između ostalog i najnovija koju je posvetio meni. Bio je predivan. Zaista jeste. Prelep, nestvaran, magičan, bajkovit, bilo je mnogo reči koji bi mogle donekle da opišu njegovu lepotu, ali opet se činilo da nisu bile dovoljne. Posmatrajući njegovo smireno, uspavano lice, ne mogu a da ne osetim požudu kako struji mojim telom. Međutim, slike od pre nekoliko dana mi se uvek vrate kada mi misli odlutaju u tom pravcu. Konstantno sam se pitala zašto je uradio to što je uradio. Nikada mi nije dao objašnjenje, samo me je molio da mu oprostim i da zna da je pogrešio. Prihvatio je krivicu i bilo mu je žao, toliko je bilo očigledno. One njegove suze nisu mogle biti odglumljene, a i zašto bi? Da me nije želeo, da me nije voleo, ne bi onoliko plakao, ne bi se onoliko kajao. Obećao mi je da me nikada više neće povrediti, da će me tretirati kako zaslužujem, ali da li je to zaista bila istina? Mora da bude, zar ne? Rekao mi je da me voli. Svi imamo svoje slabosti i svi pravimo greške, a on se iskreno pokajao za svoje, zaslužuje valjda da mu dam još jednu šansu. Neće me povrediti ponovo. Neće.

Racionalizacija je kučka.

„Devojčice? Zašto si budna?" – Mateov pospan glas me je naterao da konačno sklonim svoj izgubljen pogled sa tetovaža na njegovo lice. Nasmejala sam se. Izgledao je preslatko dok je rukama trljao kapke kako bi oterao san, kao neko malo, nevino dete. Čudno je to bilo zaista, porediti Matea sa nečim nevinim.

„Nisam mogla da spavam." – odgovorila sam mu na šta je on klimnuo glavom i rukom me pozvao kod sebe. Bacila sam još jedan brzi pogled ka oluji koja se napolju odigravala i uputila se ka krevetu. Legla sam odmah pored njega, prislonivši glavu na njegove grudi. Odmah je jednom šakom uzeo moju, igrajući mi se sa pristima, a drugom me je nežno milovao po kosi. Uzdahnula sam, konačno osetivši neko zadovoljstvo, kao i sreću. Polako sam počela da verujem u stvari koje sam ubeđivala sebe, počela sam da verujem njemu. Kaje se. To je jedino što je bitno.

„Princezo?" – prineo je moju ruku njegovim usnama i nežno je poljubio.

„Hm?" – ujednačeno kucanje njegovog srca me je polako vodilo ka zemlji snova.

„Hoćemo da naručimo hranu za sutra ili ćemo je sami spremiti?" – namršteno sam ga pogledala kad je to rekaao.

„Šta?"