Fatalna opsesija

33.

„Ne dao ti bog da se požališ na zlo onome ko ti zlo misli - većega mu dobra ne možeš napraviti." ― Žarko Laušević

„On je trebao da bude prvi čovek koji će joj reći da je lepa i koji će joj pomoći da utvrdi ko je pre nego što je bilo ko imao priliku da je etiketira. Trebala je da bude njegova „devojčica"." ― Anais Tores,

„Baš kao što hrabrost ugrožava život, isto tako ga strah štiti." ― Leonardo Da Vinči

"Seems like yesterday

I lay down next to your boots and I prayed

For your anger to end

Oh Father I have sinned"

- Oh Father – Madonna

Poglavlje 33

Let nije dugo trajao. Možda je to zaista bio slučaj, a možda je u pitanju bio samo subjektivan osećaj zbog toga što sam strepela od onog što me je čekalo na njegovom kraju. Ponovo ugledavši kuću iz mog detinjstva osetila sam emocije koje nisam trebala. Nešto me je stezalo u grudima, ali znala sam da je poseta ljudima koje sam nazivala roditeljima bila jedino rešenje. Naš poslednji susret nije protekao niti se završio na najbolju notu, pa je samim tim moja nervoza bila drastično veća.

Nisam ni sama znala šta sam očekivala kada sam pozvonila na veoma poznata vrata, ali kada ih je otvorila žena koja je neodoljivo podsećala na mene, kao da su mi sve misli isparile iz glave. Gledala sam je svojim tamnim očima, pogled koji mi je uzvratila.

Inicijalni šok koji je doživela kada me je ugledala, iako intenzivan, nije dugo trajao. Oči su ubrzo počele da joj se pune suzama, a po pokretima njenih grudi moglo se zaključiti koliko je teško disala. Izgledala je užasno. Kosa joj nije bila očešljana, odeća izgužvana, a na sebi jedva da je imala nešto od šminke. Bilo ju je teško prepoznati s obzirom da je kao takvu nikada nisam poznavala. Majka koju sam imala tokom čitavog života nikada ne bi sebi dozvolila da izgleda zapušteno. Uvek je bila sređena, sa držanjem dostojnim kraljevske porodice. Nisam se osećala dobro videvši je u takvom stanju, a opet, nisam ni želela da saznam razlog tome.

Dok sam ja bila okupirana svojim mislima, ona se već pribrala i donekle došla sebi. Iznenađeno sam poskočila kada sam osetila njene ruke oko svog tela kako me vuče sebi i grli kao nikada do sad. Po prvi put, nakon toliko dugo, nakon toliko godina mog života, osećala sam se kao da mi nije majka samo na papiru nego i istinski. Po prvi put sam osetila njen zagrljaj, njen miris utehe. Toliko sam bila preplavljena emocijama prouzrokovanim njenim tako majušnim potezom da nisam mogla a da ne pustim suze.

Po prvi put u životu, stajala sam na vratima svoje porodične kuće, u rukama moje majke, lijući gorke suze na njenom ramenu. Osećaj je bio neverovatan.

-

„Žao mi je." – nežan, feminin glas moje majke naterao me je da podignem pogled sa šolje čaja koja je gotovo bila netaknuta.

Minuti su prolazili toliko mučno od trenutka kada sam ušla u kuću, da mi se činilo da su prošli dani, a ne tek nešto manje od pola sata. Žena koja me je rodila i ja smo sedele u potpunoj tišini, duboko zaronjene u našim mislima o, vrlo verovatno jako sličnim temama. Zato sam se i poprilično iznenadila kada je prekinula neprijatnost i izjavila te, gotovo zabranjene reči.

„Zbog?" – kratko sam je upitala, gledajući je kroz duge i guste trepavice. Na neki čudan način to mi je služilo kao barijera. Koliko god da sam je izazivala, isto toliko sam se plašila da čujem nastavak njenog izvinjenja. Duboko u sebi sam znala o čemu je želela da razgovora pa sam pokušala da se pripremim na to. Prešla sam tolike kilometre samo iz jednog razloga, i nisam planirala da odem pre nego što pokušam da ga zadovoljim.