Fatalna opsesija

1.

Your greatest enemy will hide in the last place you will ever look – Caesar

Pobediće ljubav, pravda, lepota, smisao? Neće. Pobediće lešinari I bubašvabe. – Žarko Laušević

Prvo poglavlje

Nije nam trebalo toliko dugo da stignemo do naše destinacije. Klub Dionis nalazio se na obodu grada, međutim bio je prilično popularan, mada ne toliko siguran. Jednom u par nedelja se uvek desi racija, uglavnom zbog dobro poznate činjenice da se tamo često diluje droga, između ostalih stvari. Mada, teško da je to jedino mesto za te stvari, jer naš grad polako postaje leglo narkomanije i dilovanja. To je bilo znano većini stanovnika, ali nikada niko nije preduzeo nešto po tom pitanju, verujem da je to zato što su i državni organi bili upleteni u to, nije da je teško zaključiti.

Platile smo taksisti i izašle napolje. Talas hladnog I oštrog vazduha me je gotovo naterao da se cvileći vratim u auto I zamolim ga da me vrati kući. Uzimajući u obzir da je bio kraj februara, a da sam bila obučena u klasičnu kratku crnu haljinu sa dubokim čizmama koje su mi dosizale do butina, ali koje mi nisu pružale neku naročitu toplotu, pitala sam se kako sam uopšte bila sposobna da hodam.

Polako smo prišle ulazu kluba gde nas je obezbeđenje pustilo nakon što smo im pokazale lične karte. To me je uistinu začudilo jer retko u kom klubu u gradu to zapravo rade. Možda deluje kao sitnica, ali počinjem da preispitujem svoju odluku. Razmenile smo pogled međusobno i nesigurno smo ušle i pitale konobara za naš sto. Naručile smo piće, po tekilu svaka, barem za početak. Bile su u pravu, nisam neki posebni obožavalac alkohola, čak šta više, nisam ni volela ukus, retko koje biće mi se dopadalo, ali umela sam da popijem nekad, činilo mi se da je ovo jedno od tih večeri. Nakon što su Sara I Ema završile i svoju drugu rundu, opustivši se na taj način, krenule smo da izazovno igramo. Volela sam poglede muškaraca na sebi dok igram, ali se nisam osećala prijatno da na taj način to radim sa njima. Uglavnom je Ema bila moja partnerka u tom smislu. Mogu samo da pomislim šta su ljudi mislili o nama kada su nas obično viđali u izlaske. Bile smo prilično eksplicitne sa pokretima, mada nikad nismo prešle granicu. Ali sada to nisam primetila. Retko ko da nam je i upito po koji pogled. Nije mi trebalo dugo da otkrijem razlog, u prostoriji koja bi, da nema raznobojnih reflektora, bila potpuno mračna, većina devojaka su bile slične nama, opuštene i prepuštene životu. Nasmejala sam se, počinje da mi se sviđa ovo mesto.

Veče je bilo u svom punom sjaju kada sam, u jednom trenutku osetila ruke oko svog struka. Zbunjeno sam se okrenula I ugledala par nebesko plavih očiju kako gledaju pravo u mene. Trebao mi je trenutak da se prisetim ko je to. Luka, kolega sa fakulteta. Izuzetno naporan kolega sa fakulteta. Nasmešila sam se u znak pozdrava I krenula da mu se javim kada sam odjednom bila pripijena uz nečije telo koje me je grlilo toliko snažno da sam gotovo ubeđena da mi je prekinuo dotok kiseonika.

"Devojke, nedostajale ste nam!" – nasmejala sam se kad sam čula te reči I ubrzo uzvratila zagrljaj. Viktor, takođe kolega sa fakulteta. Manje naporan kolega sa fakulteta.

"Ne mogu reći isto za vas, ali lepo vas je videti." – namignula sam mu, mada sumnjam da je uopšte i registrovao moje reči jer se odmah bacio na grljenje Eme, vrlo intimno I nežno.

Viktor i ona se poznaju još iz srednje škole, koliko sam shvatila, bili su zajedno jedan period. Svi sumnjamo da su osećanja nestala, ali oni to sebi ne žele priznati.

Odjednom sam osećala intenzivan pogled na sebi. Mislila sam da je to kliše stvar koja se događa samo u knjigama, međutim, počinjem da sumnjam u svoja dosadašnja uverenja. Osećanje je bilo toliko jako da je moja nervoza samo sve više rasla, ali nisam mogla da dokučim odakle dolazi. Počinjem da mislim da moja želja za avanturom polako počinje da mi se igra sa mozgom.