Fatalna opsesija

22.

„Ljubav je najopasnije oružje na svetu. Nestabilnije od uranijuma."

– Rik Jensi

„Ne zaslužuje svako „izvini" „u redu je" kao odgovor."

„Zašto ostaje? Je kod nekih ljudi šifra za „Njena je krivica zato što ostaje", kao da žrtve namerno odluče da se zaljube u muškarce koji žele da nas unište."

– Lesli Morgan Štajner

.

"...And he's got my name,
Tattooed on his arm his lucky charm
So I guess it's okay he's with me
And I hear people talk
Trying to make remarks keep us apart
But I don't even hear
I don't care..."

- Criminal – Britney Spears

Poglavlje 22

Gotovo u svakom trenutku svog života sam umela da opišem kako sam se tada osećala. Nije bilo bitno da li je u pitanju bio strah, tuga, bes, iznenađenje ili sreća, neka naznaka je uvek bila tu, davala mi do znanja zašto mi je srce lupalo kao ludo, zašto sam podrhtavala ili zašto su mi se suze lile niz lice. Pak, u momentima nakon Mateovog udarca bila sam toliko preplavljena različitim osećanjima da su me svi zajedno doveli u stanje izvan realnosti. Postojala sam u vremenu i prostoru, ali to je bilo jedino. Samo sam postojala, kao da je to bila moja jedina svrha. Nepomično sam sedela na podu uporno gledajući u jednu tačku. Gotovo da ništa nisam primećivala oko sebe. Kao da je odjednom nastao mrak i da ne postoji ništa. Samo tupo kucanje mog srca.

„Bebo?" – kao eho odzvanjanje drhtavog glasa došlo je do mojih učiju, a opet ništa.

„Tara?" – ponovo, isti glas, isto odzvanjanje i isto ništa.

Negde duboko u sebi sam pokušala da se trgnem, da ponovo mislim, gledam, ali bilo je teško. Bila sam zarobljenik sopstvenih osećanja koje ni sama nisam umela da prepoznam. Jedva da sam osetila dodir na mom telu i trenutak kada podloga više nije bila ispod mojih nogu. Jedino čega sam bila svesna je da nije trajalo dugo. Sekund kasnije našla sam se na neravnoj površini, ali još uvek nisam reagovala. Više se nije ni moglo nazvati stanje šoka, bilo je mnogo gore od toga, mnogo opasnije.

Međutim, izgleda da je i za mene ipak postojao izlaz. Kao da me je pogodila najsnažnija sila koja postoji, trgla sam se istog momenta kada je dečko, koga sam kasnije prepoznala kao Matea, približio svoje ruke mom obrazu i nežno ga dodirnuo. U tom trenutku se sve obrušilo na mene kao da je palo sa litice. Konačno sam bila probuđena iz transa u kojem sam se nalazila. 

Nisam čekala ni časak, skočila sam iz njegovog krila i konačno ga pogledala a da ga zaista vidim. Oči su mu bile široke, zabrinute i krile još jedno osećanje za koje nisam mogla baš da tvrdim poreklo, ali koje je neobično podsećalo na strah. Da sam mogla, nasmejala bih se na tu moju suludu misao, Mateo nije bio neko ko se plaši. Skočio je za mnom, ali bilo je i više nego jasno da nije ni sam znao šta mu je u planu, šta želi da uradi. Njegovo držanje mi je poručivalo da ni on sam nije bio svestan kako je došlo do onoga do čega je došlo. Ali ja sam naslućivala, ipak, nije bio prvi put da mi neko udari šamar. Jedino što mi je preostalo je da se nada da je poslednji.

„Tara, ljubavi, ja..." – zastao je. Nije znao šta da kaže, niti kako da se opravda. Da li je opravdanje uopšte bilo moguće? Odmahnula sam glavom i ponovo podigla ruku da dotaknem obraz. Nije toliko bolelo, ali sam još uvek osećala blago peckanje i utrnutost. Nije se ni postaviljalo pitanje da li je već pocrveneo, iako nisam imala ogledalo, smatrala sam to više nego očiglednim.

„Princezo, oprosti mi, molim te!" – potrčao je ka meni ali ja sam se povukla nazad i ispružila ruku, ne dajući mu da mi se približi. Uporno sam odmahivala glavom pokušavajući da izdajničke suze sprečim da padnu.