Fatalna opsesija

34.

"Being addictive to a toxic person is purely suicidal." ― Unknown

"When he's the last thing you need, he'll drain you. He'll exhaust you. He'll destroy you. And you won't see it that way. In fact, you won't notice it at all. But everyone else will." ― Kirsten Corley

"Don't judge yourself by what others did to you." ― C. Kennedy

"I know what I did wasn't clever
But me and you were meant to be together
So let me in
Give me another chance
To really be a man"

- Whatcha say – Jason Derulo

Poglavlje 34

„Šta mislite da izađemo večeras u Dionis?" – Ema je upitala kada smo sve četiri završile sa ispijanjem smutija.

Sedele smo na stepenicama na samom ulazu fakulteta, čekajući prevoz do kuće. Zapravo, moje tri prijateljice nisu čekale nikog, ali su se ponudile da mi prave društvo. Verovatno bi mi bilo mnogo lakše da sam javila Mateu da nam je predavanje otkazano kako bi odmah krenuo po mene, međutim, on je svakako dolazio ranije a ja sam želela da barem još par trenutaka provedem pored osoba koje su u stanju da mi na milion različitih načina skrenu misli sa onog što me je proganjalo.

„Može." – Lena je odmah odgovorila na šta ju je Sara popreko pogledala.

Verovatno bih se i ja zapitala zašto je slatka plavušica tek tako pristala na izlazak da mi razlog donekle već nije bio jasan. Želela je na sve načine da me oraspoloži i mislila je da veče u klubu može da postigne taj efekat. Gotovo sam se raznežila na njen potez jer bi u normalnim uslovima to definitivno i upalilo. Nažalost, osećala sam se sve osim normalno.

„Ja ne mogu." – izjavila sam sklanjajući pogled sa njih.

Nebo je bilo nestvarno plavo. Bio je savršen dan za šetnju. Blagi povetarac je mrsio duge, guste kose, a topli sunčevi zraci su milili kožu svakog prolaznika. Ulice su bile pune života. Ljudi su se glasno smejali, šetajući ljubimce i vodeći polemiku o najnovijoj epizodi meksičke sapunice koja je u kratkom vremenskom periodu očarala publiku. Nedaleko od zgrade fakulteta grupa od nekolicine studenata sedela je u bašti kafića ispijajući kofeinske napitke nakon iscrpljujućih predavanja, praveći fotografije sa širokim osmehom na njihovim licima. Ljudi su izgledali srećno. Ironija koju sam živela je počela da postaje mučna.

„Kako misliš ne možeš? Ti? Tara koju poznajem?" – Ema me je zbunjeno upitala podignuvši glas.

„Mateu je rođendan sutra." – I tako, bomba je bila bačena.

Kako su sve tri uspele da u jednoj sekundi naprave potpuno drugačije izraze lica bilo je van mog shvatanja. Sara je izgledala kao da će svakog trenutka da povrati što definitivno nije pomoglo mojoj gadljivosti jer sam odjendom i ja to isto želela. Ema je, sa druge strane, imala osmeh od uveta do uveta, a njene oči su skrivale takav nestašluk da sam je umalo pitala koliko godina ima. Međutim, ono što me je najviše učinilo nervoznom bio je Lenin pogled. Nije odavala ni jednu jedinu emociju. Samo me je gledala u oči, njenim plavim očima koje su ovog puta izgledale previše hladno. Toliko me je probadala pogledom da sam počela da se migoljim u mestu, želeći da što pre pobegnem.

„Pomirili ste se? Tako mi je drago zbog vas!" – Ema je praktično vrisnula. Pljesnula je rukom o ruku i skočila da me zagrli. Umalo sam pala unazad zbog siline koju je upotrebila, ali nekako sam uspela da to sprečim i labavo obavila svoje ruke oko nje.

„Mislim da mi nije dobro." – Sara je dobacila, držeći se za stomak. Prinela je ruku mojoj glavi i počela zglobovima prstiju da me blago udara po temenu. – „Kuc-kuc, ima li nečeg unutra? Hej, mozgu, jesi li tu?" – glas koji je koristila je toliko podsećao na Luciju iz „Princeza sirena", crtani koji sam gledala kada sam bila još mali devojčurak, da je ozbiljno doprinela mojoj već postojanoj iritaciji koja je pretila da prestane biti pasivna.