Slučajan susret ✔

Poglavlje 13.

Kao i svaki put kada bi dolazila kod njega sjedio je za radnim stolom i čitao neke papire.

Pogledom sam prešla po uredu.

I nije ga puno izmjenio od zadnjeg puta.

Skužio je da sam ušla pa je ustao i pružio mi ruku.

'Dobro došla.'

Rekao je toliko hladno da nisam mislila da je to moguće.

'Hvala.'

Sjela sam na fotelju koja je stajala ispred radnog stola.

Na stolu je nekada stajala mamima i moja slika, sada vidim samo jedan okvir.

Zar me toliko zamrzio što sam odabrala sreću, pitala sam se.

'Željela si razgovarati?'

Podigao je obrvu i upitao.

'Da.'

Kratko sam odgovorila.

Naslonio se u svoju stolicu i zaljuljao.

'Slušam te.'

Kipjela sam u sebi.
Toliko nonšalanto se ponaša, kao da nema niti jedan grijeh na duši, a očito ih ima i previše.

'Jesam li ja tvoja prava kćer?'

Zakašljao se.

'Kako to misliš?'

Pitao je kada se smirio.

'Tako kao što sam rekla. Jesam li ja tvoja biološka kćer?'

Ponovila sam pitanje i smrknula se.

'Kakvi je to pitanje? Naravno da jesi.'

Zamuckivao je.

Uzrujano je sjeo na rub stolca i prošao rukama kroz kosu.

Bez ijedne riječi pružila sam mu DNK nalaz pred nos.

Nakon što je pročitao, skupio je oči.

'Tko te je nagovorio na ovo?'

Pogledala sam ga zbunjeno.

'Sama sebe sam nagovorila.'

Nisam željela spominjati Eliasa i Erica, da poslije ne bi imali problema.

'Aria.. ne znam kako da ti ovo kažem..'

Govorio je u stankama.

Upitno sam zatresla glavom.

'Istina je što piše u nalazu.'

Mislim da mi je srce preskočilo nekoliko otkucaja.
Iako sam već znala da mu nisam kći, zaboljelo je kada sam čula iz njegovih usta.

Trepnula sam nekoliko puta.

'Aria, jesi dobro? Želiš li malo vode?'

Ustao je od stola.

'Zašto ste mi prešutjeli to?'

Ignorirala sam njegova pitanja.
Došla sam ovdje po odgovore, ne da ih ja dajem već da ih dobijem.

Nije znao što bi rekao.

'Nismo želji da ovako ispadne. Kunem ti se. Tvoja majka ti je željela reći no ja sam joj zabranio.'

Pogledala sam ga ljutito.

'Zašto?'

Spustio je glavu.

'Jer bi me onda odbacila.'

'Kao što si ti mene kada sam izabrala Dylana, zar ne?'

Pitala sam iznervirano.

'Ako si saznala za to da nisam tvoj otac onda sigurno znaš da nisam mogao imati vlastitu djecu.
Aria, u početku sam te smatrao kopiletom, a onda kada sam saznao da nikada neću biti otac, prihvatio sam te i zavoljeo kao svoje dijete.
Kriv sam, znam. Imaš se potpuno pravo ljutiti na mene.
Čuvao sam te Aria od sveg' zla na svijeta koliko sam mogao.
Tebi se činilo da sam strog, ali zapravo sam te štitio od lošega.'

'Zar je Dylan zlo?'

Prekinula sam njegovog monolog.

Iskrena da budem nisu me takle njegove riječi.
Možda i sada laže čim me nije dirnuo u srce sa njima.

'Nije on zlo. Zlo je njegova obitelj.
Kada shvate da si sa njime opelješit će te toliko da ćeš ostati bez ičega.'

Namrštila sam se.

'Ionako sam ostala bez doma, obitelji, imovine, novca.'

Zbunjeno me pogledao.

'Nisam Palvin, zar si zaboravio?'

Objasnila sam vidjevši da mu nije jasno.

Sjeo je nasuprot mene.

'Ne govori to. Ti si moja kćer!'

Povisio je ton.

'Sada sam ti kćer, kada ti prijeti opasnost od medijskog linča i od toga da me možeš izgubiti zauvijek.
A nisam ti bila kćer prije par dana kada si me izbacio iz kuće.'

Bijesno sam ustala.

'Možda ti mene još smatraš kćeri, ali ja u tebi više ne vidim oca.'

Rekla sam i izašla iz ureda.

Ostao je sjedeći otvorenih usta.
Nimalo mi nije žao što sam to rekla jer je istina.

A istinu uvijek moramo reći, zar ne?