Slučajan susret ✔

Poglavlje 3.

Nervoza me cijelu obuzela dok sam koračala prema njemu.
Bio mi je okrenut leđima.

Stajao je sa rukama u džepovima i zamišljeno gledao ispred sebe.

Došla sam do njega i stavila mu ruku na rame.

Okrenuo se.

Za mene je svijet stao.
Opet gledam te oči u kojima vidim svoju prošlost, svoju sadašnjost i budućnost naravno.

Ne mogu suspregnuti suze i one počinju teći.

'Hej, ne plači.'- podigao mi je glavu.
'Znaš da ne volim vidjeti suze na tvome licu.'- nastavio je.

'Dylan'- prosaptala sam.
'Ne znaš koliko mi je teško bez tebe.'

Poljubio me u čelo.

'Isto onoliko koliko i meni, vjeruj mi.'- povukao me u svoj zagrljaj.

Stajali smo tako grleći jedno drugo.

Nisam razmišljala o ničemu drugome, osim o tome da se osjećam sretno.
Da mi je lijepo i ugodno u njegovom prisutstvu i da se ne želim više odvajati od njega, ali znam da ću ga već sutra morati ostaviti i ta pomisao mi kvari trenutak sreće i radosti.

...

'Što ćemo sa tvojim ocem?'- pitao me dok smo sjedili u njegovom studentskom stanu.

Slegnula sam ramenima kao znak da ne znam.

'Ne možemo biti u ovakvoj vezi.'- rekao je.

Pogledala sam ga uspaničeno misleći da želi prekinuti sa mnom.

'Dylan?'-zbunjeno sam pitala.

'Što? Istina je. Koliko god se trudili on uvijek sve pokvari. Ne znam koliko ćemo još izdržati ovako.'

Počela sam drhtati iako je u sobi bila ugodna temperatura.

Osjećala sam nervozu u trbuhu.

'Želiš prekinuti sa mnom?'
Jedva sam izgovorila.

Okrenuo se.

'Ne! Krivo si me shvatila! Želio sam ti reći da ćemo se morati svojski potruditi da nam odobri vezu. A znam da to neće nikada učiniti.'

Laknulo mi je.

'Pokušati ću razgovarati sa njime zadnji put. Ako ne pristane spremna sam se odreći svega što mi je dao i ostavio samo da budem sa tobom. Znaš koliko mi značiš.'

Ustao je i nervozno se počešao po glavi.

'Ne bi to nikada tražio od tebe. Ne želim da to napraviš.
Smisliti ćemo drugi način.'

Poljubila sam ga u obraz.

U jednu ruku ima pravo. Nikada ga neće prihvatiti.
Ali nekako ce sa vremenom valjda shvatiti koliko si značimo međusobno.

Jako me boli kada vidim da je nesretan.
I to zbog moga oca.
On bi trebao pružati najmanji otpor toj vezi i biti sretan što mu je kći sa nekime tako dobrim i poštenim.

Ne shvaća da je bitnija ljudskost nego novac.
Misli da ne bi bila sretna sa Dylanom jer nema novca.
Nije novac sreća.
Sreća je kada znaš da te netko voli, kada se ujutro budiš nasmijan jer znaš da nekome pripadaš i na kraju sreća je kada imaš nekoga sa kime možeš komunicirati bez ijedne riječi.
Šutjeti, a opet znati sve.

...

Gledam ga kako spava i ne mogu doći k sebi.
Toliko jako sam željela da bude pored mene i sada kada je, od uzbuđenja ne mogu zaspati.

Volim ga promatrati dok spava.
Tako je miran i spokojan.
Reklo bi se da nema niti jedan problem u životu, a zapravo ih ima pregršt.

Svi problemi kreću od mene.
Ja sam uzrok njegovim patnjama i njegovoj boli.

Možda da me nije upoznao, život bi mu bio lakši.

Zatresla sam glavom i sjela uspravno.
O čemu ja to razmišljam? Kako bi mu bilo bolje bez mene?
Čudila sam se svojim mislima.
Otpila sam gutljaj vode što je stajala pored kreveta.

Bacila sam još jedan pogled ka njemu prije nego što sam sklopila oči i odletjela u predivnu zemlju snova.