Odmah nakon Rine izašao sam iz njenog stana te otišao do svoga da se istuširam i sredim te sam doručkovao.
Obukao sam običnu bijelu majicu i crne hlače te Adidas patike i naravno uputio se u bolnicu što mi je bilo u planu.
Iskreno se nadam da će biti dobro,mislim otac mi je,naravno da to želim.
Kada sam ušao u bolnicu miris bolnice mi se uvukao u nosnice od kojeg me hvatala mučnina.
U hodniku sam susreo medicinsku sestru kojoj sam se odmah obratio.
-Zdravo,može pitanje?
-Recite,gospodine.
-Ričard Price.U kojoj sobi leži?
-Soba broj pet.
-Hvala.
Brzim koracima sam išao hodnikom dok konačno nisam stigao do određene sobe i ušao u istu.Pošto je moćan čovjek,imao je zasebnu sobu koja je bila uredna i opremljena svime što bi mu moglo zatrebati.Pored njegovog kreveta na stolici ugledao sam žensku osobu.Kad je čula moje korake djevojka crvene kose se okrenula prema meni i nasmijala.
-Viktore,kako te je lijepo ponovo vidjeti.-rekla je tiho da ne uznemiri oca.Pogled njenih smeđih očiju zadržao se na meni,kao što je i moj na njoj.Bila je to Klara,moja mlađa sestra koja studira i živi u Londonu jer je to rodni grad naše majke i Klara se uvijek osjećala kao da više pripada tamo.
-I tebe također.Proljepšala si se.
-Hvala,nisi mi prije davao komplimente.
-Koji još brat obasipa sestru stalno komplimentima?
-Moj sigurno ne.
Približio sam se krevetu na kojem je otac još nepomično ležao.
-Šta misliš hoće li biti dobro?-pitao sam je.
-Ne znam,iskreno.
Bili smo par minuta u sobi dok nam doktor nije rekao da izađemo,te da će nas nazvati ako bi se otac probudio.
Za to vrijeme Klara i ja smo otišli u neki kafić sa pogledom na more.
-Znaš,malo mi je nedostajao ovaj grad.Budi u neni uspomene.
-Da...
-Nego,ko ti je ona djevojka sto si objavljivao slike sa njom?
-Rina.U vezi smo već ne znam ni ja koliko mjeseci.Ne pamtim te datume...-nasmijao sam se,dok je ona kimnula glavom.
-Lijepo...Čudno mi je samo,nikad nijednu prije djevojku nisi tako tretirao.
-Jer je ona posebna i osjećam prema njoj ono što nisam ni prema jednoj.Jako je dobra osoba,pametna,uporna...
-Tako se one sve predstavljaju...Pitanje je misli li ona isto za tebe.Nego,šta je sa Irenom?Zar nije ona trebala da bude tvoja srodna duša?-na ovo pitanje sam se naježio.
-Pobogu,zašto to misle svi?
-Ona je jedina do sada koja bi mogla da bude dostojna našeg prezimena ti to znaš.A stariš sve više i neoženjen si,mediji će početi pisati da si peder.
-Znam,ali ja ne mogu da se zamislim s njom.
-Ne dopusti da ti ljubav pomuti razum!Pamćenje te dobro ne služi,izgleda,radi Irene smo tu gdje jesmo.Jednom si bio prevaren i to nas je koštalo propasti naše firme dok Irena nije potpisala da ti daje dionice svoje firme koju je njoj otac ostavio u naslijeđe i tako nas,odnosno tebe,ponovo vratila u život.Dok su ti druge uzimale,ona se odrekla svojih miliona jer te je voljela.Donirala je meni krv kada sam imala nesreću na motoru i iskrvarila zbog rane zbog koje i sad imam ožiljke o šavova.
Bila je uz tebe već 10 godina,otkad ste bili tinejdžeri,izlazila s tobom,bila ti jedino društvo dok su se u cijeloj školi i fakultetu svi sprdali s tobom radi izgleda dok nisi skinuo protezu i krenuo u teretanu te pustio kosu,jer si uvijek ličio na horoza.-prisjećao sam se tih trenutaka onim redoslijedom kako ih je i prepričavala.
-Sve to znam,ali ja o Rini ne mijenjam mišljenje.Ja sam nju zavolio i ako neko ima nešto protiv toga neka odjebe.
-Kakogod,ali ako se ispostavi da nije onakva kakvom si je smatrao,nemoj da cviliš kasnije i popuješ kako su sve žene kučke...-rekla je to te je otpila najzad gutljaj kafe te sam i ja uzeo svoju.Ovakav tip razgovora samo mi izvadi živce,te sam misli skrenuo na pogled na more i njegovo plavetnilo.